Мале новине

Дом за еиротињу У свакој вароши, у сваком селу, има извесна класа становника, која — не имајући нигде ништа — живи од милостиње добрих људи. Број ових јадника расте у правилној сразмери. Што је већа варош већи је и број њихов; што се више милостиње дели, повећава се број бедника. Разни су и узроци и извори одакле ниче просјак. Сиротиња, болест у разним облицима, пијанство, леност, проституција — све су то извори, из којих излази класа, која није ни за живот ни за смрт. Као што се види, просјака има у истини по нужди и без нужде. Али, ко су они? Ово су им узроци, али они нису са узроком и постали; они су из нашега друштва, из нашега — можда и греха. Свака општина има ову класу житеља. Они су из средине њене. Па како год имају они неоспорно право на живот, тако исто имају право и друге општине, да не трпе ову класу људи из туђе средине код себе. И просјак има место рођења. Тамо где је он рођен или највише живео, тамо може и као јадник остати. Из права њиховог становања у месту живљења, истиче једна хумана дужност дотичне општине. То је дужност старања за сиротне дотичне општине. Та је дужност врло осетљива и хумана. Старање за изнемогле и часно је и лепо је али не бити у томе пажл>ив опасно је. Богато дељење милостиње, а не вођење рачуна коме се даје — и нехотице учини, да добро рађа злим плодом. Просјаци се гомилају, јер је ту слабу страну милостиње приметила леност. И Београд је већ велика варош. И Београд има своју сиротињу и своје просјаке. Некад су просјаци и лепа ствар. У њиховом опстанку види странац добра срца грађана једне вароши, а побожни грађанин осети неку утеху, кад у приликама има коме да удели. И београдска се општина врло много стара за своју сиротињу. Можда је онаједина, која најршиг. л.ај^, а најмање прмаже. Изгледа чудно, али је тако. Колико општина изда само за одело, за дрва и за лекове сиротиње — читалац би занемио од чуда, кад би видео цифре у буџету. Па ипак, и неизлечено, и неодевено, и непомогнуто! Зашто? Само зато, што дељење милостиње није уређено како треба. У доброј намери, да сиротињу зими огреје и одене, општина изда велику количину дрва и одела, — па ипак сиротиња и неодевена и неогрејана. Чуло се, да општина даје, па све дошло. Дошао и просјак и лопов. Општина даје а не познаје. Многи оно што добију одмах и продаду,

те човек још истога данашди у просјацима најгаднију слику нсвету — види гладног а пијаног просјакаЛросјак иде из куће у кућу, па или укр;е или измоли. И све из дана у дан ■ се класа множи све по старој уредби по старој милостињи. Данас јескоро всунац од њиховог нагомилавања. Нека ч^ек постоји код гробља за један сахат, п ће од просјака свашта чути. Они измеђусебе критикују спрему за какву пратњу; ;алазе, да удова довољно не жали и да н дели. Често се чује смеј и грдња противпролазника, кад им пружи парче хлеба. „Г|екиде се — што даде парче окорела хлебг као да је неко умро гладан, а не пружи 5аби коју крајцару" — вели нека пијан бабускера. Показују вам разне удове зла да се човек згади. И овоме злу људи сугашли лека. Треба чувати и делити сироињи, али не да она бесни, већ да има хрне одела и стана. То се постизава домвима, интернатима, који би стајали под правом са&е општине, а где би ови јаници имали све што им треба, а не би »рали лутати по улицама. Пре установље^а тога дома, полиција би морала тачно 1а прегледа њихово порекло, па да оно пго пада на нашу општину скупи и смеси у једну кућу, коју би општина издржшала, а остале да спроведе њиховим општшама. Ми смо ово питање I раније покретали, а данас се на њега вр1ћамо само за то, што видимо, да општинх више троши на сиротињу, а све мање х!сне, и што се разврат ове класе људи из дана у дан множи. Општина много даје, те је за њу осетно, а гтросјака сувише, те чм је милостиња недовољна. Ми тврдо верујемо, да би општина са половином расхода на гиротињу трошила, кад би нашла и установила такав дом. Исто тако неоспорно је, да би с места и крађе знатно опале, а тиме би се сигурност у вароши повећавала. Многе хумане установе у престоници нису постале иницијативом самих власти него ини ' _ ајатииом добрих гра ђана. Ако оио опш". ^ "тг.упајрм неби ЧуЛа и разумела валда се паћи лнчнпо^ која ће ово ван општине покренути. М.

СРПСКО-ТУРСКИ ПОГРАНИЧНИ СУКОБ Из Цариграда јављчју страним листовима, да је српски отправник послова на Видовдан изјавио у Јилдиз Ђошки, да ће се порта умолити да даде обавештења, зашто је у окружници Портиној посла ницима увучено име Краљово у пограничну аФеру. Порта је одговорила, да није био могућан споразум пре но што стигне извештај пограничне комисије. * Поводом последњега сукоба на српско-турској граници петроградски „Херолд" пишо: Један део !

иностране штампе, која није мирољубиво расиоложена, покушава последше жалосне пограничне догађаје на српско турекој граници употребл.авати те да престави, као да су помућени односи између Русије и Аустро-Угарске. Навођено је како су на Балканском тропољу обе силе предузеле свака за себе дипломатске акције и то у супротном смислу. Али да бисмо у погледу српско-турскога сукоба одмах у клици угушили свако стварање легенада, ми смо у стању саопштити следеће: Одмах, чим се сазнало за крваве сукобе између Срба и Турака, ми-шстар спол.них послова гроФ Муравјов, наложио је руском дипломатском заступништву у Београду, да код српске владе учини пријатељске преставке. По наредби министр.ч спол>них послова, гроФа ЈЛзлуховског, одмах се аустро-угарски заступник у Београду придружио овоме кораку свога руског колеге. Оба дипломата предали су једнаке преставке. Исто је тако било и у Цариграду. Дакле, постојала је и посгоји паралелна акција Русије и Аустро-У гарске. И овом приликом сјајно се потврдио споразум, који постоји између Русије и Аустро-Угарске у погледу Балкана и у вези с мирол>убивом политиком немачке царевине даје свету поуздање у дуг, сигуран мир.

ДОГАЂАЈИ НА ИСТОКУ Берлин, 16. јуна. Како „Локаланцајгер" јавл>а, иемачког аташеа у Цариграду мајора Моргена, услед преетавака руског посланика код султана, султан је позвао натраг са његова инспекциона пута на турско-руску границу пре но што је стигао на руску границу. Софија, 10. јуна. Измишљене су вести немачких листова о тобожњој мииистарској криви.

КОНФЕРЕНЦИЈА МИРА Како из Хага јавл>ају „Пол. Кор.", говори се о могућности, да се конФеренција мира закл>учи око половине јула. За тако мишл>ење истина нема поузданих основа, али је то у толико вероватно, што код свих делегата влада жел>а, /а се одустане од дал>их неплодних дискусија о предлозима, за чије усвајање по општем мишл>ењу не постоје никакви изгледи, те да се убрза дебата о другим тачкама, о којима има повол>них услова за споразум, и да се брао постигне оно што се постићи може. Сматра ее скоро као поуздано, да ће бити усвојени Факулта тиван изборни суд и ревидована Бриселска конвенција. „Дели Њусу" јавл >ају из Хага: Немачки деле гат пуковник ШварцхоФ устао је против рускога предлога о разоружању у једном говору, који је био највећа до сада сензација конгреса. Пуковник је говорио сасвим отворено, означио предлог као очигледан апсурд и чудио се да се такав предлог у опште озбил>но могао поднети. Одговорио му је руски делегат пуковник Билински. Из Варшаве јавл>ају „Н. В. Тагблат у". како с.в у тамош њим политичким кру гииимаТрВЖНВИ^да од^уццти руцгаг министар епољних послова гроФ Муравјов, јер је његов положај уздрман услед неповољног тока конФеренције за разоружање у Хагу. Вели се да ће његово место заузети гроФ Оболенски.

ДРАЈФУСОВА АФЕРА Париз, 16. јуна. По једној вести ив Ангра де Хероизмо (Азорска острва), брод „Сфакс" с Драјфусом, није се задржао у Фајалу, као што је било објавл>ено, већ је наставио пут без задржавања. Париз, 16. јуна. Један сарадник „Матенов" прича, да га је капетан американског трговачког брода „Гонфалонија" уверавао, да је срео брод „Сфакс" на отвореном мору код Кап Верда, да јеобишаокрстарицу и на њој видео Драјфуса, кога су чували

ПОДЛИСТАК

о Д К0У10МАНА МИКСАТА

(наставак) 8 — Одмах га овамо дај ! Шчепа ме за јаку, па ме стаде страшно дрмусати. — Пре ћу умрети него што ћу га дати! једва могох прошаптати. — Хе, невал>алче један! плану поручник па ме докопа за руку у којој сам био стискао писмо што сам игда могао. Међутим левом руком извадим из џепа перорез и покушам нећу ли га зубима отворити. — Сад ћеш погинути I једва прокркл>ах. Али га он тињи часак зграби и далеко отури у першун; нигда га више нисам могао наћи. Тада силом отвори моју песницу; гурао сам га, уједао, гребао, — али није било никакве вајде, он ми одуае иисмо ; на послетку ме повуче за уши па ми приши тако врућ шамар да сам стрмоглавце међу диње л>оснуо. Ах, што се тада земл>а не отвори и не прогута ме ? После таквог удеса шта ми ]е још на земл>и остајало ? Ништа! А освета? Јест, освета! Осетих како кроз мене проструји нова снага, ђипих на ноге

и ишчупах подебелу младицу у намери да га стигнем и њоме примлатим. Ударим посред б.чште ка цркви на коју је страну поручник т) марнуо с мојим писмом. 0, страшно ме је чудо задесило! Кад међу тим излетех на баштенска врата у мало што деди не скочих на леђа, — Хохо, куд си ти тако поЈурио, или те какав бес гони ? Што си такав ? Халшне су ти пун > блата ! Шта је то било с тобом, жутокл>унче ? — Нисам ја жутокл>унац! рекох дркћући од узбуђености. — Шта, ниси ? Још ми одговараш ? Замишл>аш вал>да да си велики жупан ? Кога је то гонио ми лостиви Господин ? Мало ме прибра овај подругл>иви говор ; почнем увиђати у коликој се мери чиним смешан, па ћу рећи : — Никога, деда. — Али си тако узбуђен као да си се с неким тукао! — Јако сам се угрејао. — А та батина што ти је у рукама ? — Ова? одговорих збуњено. Проплевио сам мало по попиној башти па је тако ишчупао. — Зато ли си ти онако брзо вз цркве истрчао? Но, па ти можеш по ваздан код ку1е плевити. Него јеси чуо, то није притка ни какав коров, већ млада воћкица ; отури је одмах, па да заасдимо што пре док нас пастир није ухватио ! Страшно сам био утучен после узбуђености. Корачао сам за старцем ћутећи, погнуте главе, као послушно псето. Овај је покушао успут не би лиме како испипао.

— Да ти није ко што учинио? — Није. — Да ниси ти коме што учинио ? — Нисам ? — Е, е, синак, признај само, теби се свакако нешто догодило. — Изгубио сам перорез, деда. Старац се задовол>но насмеши што је најзад сазнао моју невол>у, па цу се читав терет е$ину с душе. — Напослетку ћеш и своју главу изгубити! рече он оштро ме погледавши. Андрак ће ти нов купити ! По том ми спусти у џеп свој перорез са завртњем за вапушаче, турпијом и три сечива. IV Гал и његова породица Стари ЈозеФ Гал био је веом саможив, сама жуч, сама пакост. Главна му је тежња била да загорчи живот онима који су с њиме посла имали, и да оне који с њиме нису имали посла придобије нарочитом л>убазношћу, како би им по том што лакше скинуо кожу с леђа. Био је у годинама мога деде с којим је за младости проводио веселе вечери о месојеђама ; само му се механизам јако иштетио. Патио је од улога, није добро видео ни чуо, а могао је ићи само на две Штаке од којвх је једну потезао да њоме кога мла тне кад би се нал>утио. (Наставиће се)