Мале новине

Конкуре Јавља се заинтересованим лицима, која се са израдом обуће баве, или која су израду обуће изучавала, или је сад изучавају, да ће се ономе, који поднесе мустре цокула и чизама војничких, а за које одређена комисија нађе, да су најбоље у погледу практичности кројења и обувања, ношње, здравствености и содидности израде дати као награда из касе државне Једна хиљада динара. Мустре цокула и чизама са потребним писменим објашњењем шиљаће се на Министарство војно. Рок за предају мустара — цокула и чизама — оставл^а се до 1. новембра 1899. године. ЕО.№ 4050. Из канцеларије Економног одељења војног министарства. 692

Да етидна и гадна заната. Да видовитих људи, ових руских новинара, боже благи !... Што не видимо ми овде у Београду, виде они чак отуда с Неве; виде болан чак и кроз најдебл^е апсанске зидове, и знају на длаку да ти испричају све до најситније ситнице, шта се у београдским ансанама догађа. Сви ми овде у Београду знамо, да се људи, оптужени за атентат, налазе у полициском затвору у главној полииији, али они отуда из Петрограда виде да су „сви побацани у страшне и влажне градске томруке, куда сунчани зрак од неколико стотина година ниЈе продр'о, где с мокрих зидина пишти и слизи вода, а мрачне сводове покрива шаку дебела буђа; где по мокром поду гамиже свакојаки гадеж, а ваздух је тако смрдљив и заражен, да затвореници од њега у несвест падају; у томруке по чијим се угловима још повлаче остатци иструлелих костију српских мученика из турскога доба, јер су то оне исте страшне и језиве тамнице, у које су турски насилници бацали јунаке српске који су се за слободу борили"... Ем поетичко, ем лажљиво, па куда ћеш лепше ! Увртила се браћи Русима у главу слика њиних мрачних и страшних тамница из иешропавлопске крепосши , па мисле, јадни, да је тако и код нас у Београду. Други листови руски признају да нису затворени у градским казаматима, већ у затворима полицијске управе, али и те затворе сни цртају најмрачнијим бојама.

ПОДЛИСТАК

РИМСЖО К7П1Ф2Л0 ПРИПОВЕТКА од Хермана Сзгдергвлапа превео СТЕВАН Б. БОДИ -лллШта ? Вас су вређали, најсиротија госпо ?... Шта је све речено ? Ви сте били с једним господином у позоришту ? Ви сте њему дозволили, да вас на вашим колима допрати до куће ?... Али, молим вас, зар то није истина?.... Ако се неварам, тај сам господин баш ја био... Мислим да нећете захтевати да истину доказујем сведоцима?... Знам да вас узбуђују пикантна закључења? — Али, ја вас молим, реците ми само један једини стицај околности, који се

Ево н. пр. шта вели петроградски лист „Росс1и!" „Скоро 70 људи седе уодвратним подземним тамницама преФ^ктуре (главне по лиције) оковани сви у ланце. Главна полиција — то жуто здање у апсанском стилу, налази се на Великој Пијаци преко од Велике Школе. Около здања су зидови, а унутра ужасни казамати, који су под земљом. Нема ту ни постеље, ни столице. Влажан је и под и зидови. Ту је тамно и загушљиво". Ето то је најблажи и бајаги најистинитији опис наших затвора, јер други руски листови говоре још много црње и лажљивије, но ово ,.Росија". Међутим бар сви ми београђани знамо како је пука и одвратна лаж свака реч коју је „Росија" овде изрекла, а које српски прекосавски листови прештампавају (као н. пр. „Застава" у свом 111-ом броју) и у свет као истину протурају. Груба је и дрска лаж, да су апоане у београдској Главној Полицији (или како Руси веле — преФектури) „одвратне подземне тамнице", „ужасни казамати, који су под земљом", где је „влажан под и зидови" и где је „тамно и загушљиво". Апсанско здање у Главној Полицији налази се у лепој чистој авлији , где има чак и мала баштица. То је лепа, модерна зграда на два спрата, у којој нема ни обична иодрума, ни сушерена, а камо ли „иодземних казамаша". У тој згради има 29 лепих, сувих, чистих и светлих соба, каквих нема у многим обичним грађанским кућама, где живе слободни људи, и ето у те собе смештени су сви затвбреници по делу атенгата. Собе на доњем спрату не само што нису спуштене испод земље, већ су за двајестак сантиметара чак уздигнуте над тереном дворишта (авлије), ради бољег осигурања и од најмање влаге. Собе на горњем сирашу окренуте су пратима у леи, иросшран стаклени ходник, и да*би у собама светлосш била што већа, чак и сама врата собња нису од дасака веЂ од стакла. Тај горњи спрат подигао је, пре 3—1 године, садашњи управниц полиције г. Риста Бадемлић, који се нарочито старао да зграда буде удешена по свима правилима сувремене хигијене, тако, да без зазора можемо рећи: мало је модерних хапсана у целој Европи, које би имале овако лепе, видне, сухе и здраве собе, као што су ове. Све те собе држе се у највећој чистоти, редовно се крече. два пут годишње, и у многим од соба на горњем спрату до сада нико није ни становао, пошто су обичну потребу подмиривале собе на доњем спрату. Слободно можемо рећи, да многи од притворених на слободи нису имали тако здраве, сухе и светле станове, какве имају

десио на свету, па да се из истих не закључују пикантни догађаји, и ја ћу се онда с вама заједно љутити на блебетавце. Прекјуче, када смо били код 3..ових, ја сам се усудио да вам приметим: како би вам добро чинила шетња пред поднеуживотињском врту. Нас је посматрала госиођа Мајер и ја сам уверен, и да нисам опазио њено подругљиво смешење, дајеона данас свакоме причала: како смо се нас двоје састали у животињском врту... Како би боље било, да сам вам ја рекао отворено: знате шта? ја ћу доћи по вас; међутим, о томе што ја свако-дневно седим према вама у вашем стану — нотабене кад ме примите, — не говори нико. Молим, молим, не љутите се! Да ли станујемо у Берлину или Абдери ? питање. Зар ми нећемо никада бити у стању отре сти с наших обућа прах ћиФтински? — Не, то не можемо. Ми остајемо абдерите, или још лепше: ми остајемо абдерите у тренутку кад од госпође и господина Мајера примимо карту, па после извесног времена шаљемо њима наше карте. Таквим поступком дајемо господину Мајеру — а још више госпођи Мајер — даклем људима који с

сад као притвореници, а неоспоран је Факат, да су све ше иритвореничке собе и боље и леише и здравије но канцеларије у старом здању иолициском, где раде члапови и чиновници иолициски /... И Пашић, и Таушановић, и Веснић и Никола Николић, и Јаша Ненадовић, и доктор Ћока, и доктор Влајко, и Добра Ружић, и Миле Павловић и Ж. Анђелић смешшени суу собе на горњем сирату, гдс су, како рекосмо, чак и сама врата сшаклена , а руска штампа ипак има образа да узвикује како ти људи „шрулеу иодземним тамницама /" Зар то није бестидно лагање ! „Скоро 70 л>уди трули у одвратним подземним тамницама, сви оковани у тешке ланце !. •. узвикује „Росија" с притворним ужасом! Опет једна безочна и бесавесна лаж! Изузимајући атентатора и две-три друге врло незнатне, али јако компромитоване личносги, број окоеаних не достиже ни циФру 10 ! „У шамницама нема ни иостеље ни столице!" — кука „Росија". Опет једна нова безбожна и циганска лаж ! Све зашвореничке собе иреиуне су свакојаких сшвари и иошреба. Требала би многа рабаџиска кола да покрену сав онај намештај, што су га затвореници довукли од својих кућа и наместили по својим собама! Ми аиелујемо на саме иородице притворених грађана, нека оне кажу колико су пе рина, душека. јастука, јоргана и других ствари послале у затвор својим људима, ради њиних потреба и удобности. Јес, право би било да те саме породице демантују и побију ове бестидне лагарије, јер оне најбоље знају, како је све то пука измишљотина и гадна клевета. Све ово што смо рекли, и о собама затвореника и о броју окованих, и о постељама, и о свему осталом несумњива су факша, која се увек могу проверити, рођеним очима видети и рођеним ушима чути. И кад би руској и нрекосавској српској штампи било до истине, оне би могле послати своје нарочите поверснике да се о свему томе на самом месту увере. • Дед нека „Србобран", „Застава" и остала њина компанија пошљу свога повереника, да нам покаже, где су у београдској „преФвктури" ти „мрачни, загушљиви подземни казамати", где су тих „70 окованих људи", где су те „влажне загушљиве тамнице", у којима „нема ни постеље ни столице" ! Али не, није њима стало ни до истине ни до затворених, ни до „слободе" ни до „угрожене правде!" Они имају својих грешних рачуна и стидних интереса да оклеветају, оцрне и

нама немају никаквих веза — права да говоре о нашим делима. Ми постајемо робови куће Мајерове. Тако је, и Демокрит је био грађанин Абдере; али, колико ја познајем Демокрита, он је дао литографисати једно по стотина егземплара, у којима је писао: дајзнанајвећу жалост његову спречен да се на позив — датум је доцније исписиван - одазове, — што ће рећи на добром грчком: „останите три корака даље од мене! Ви имате право, тако што дозвољава се еамо Демокриту, ми остали међутим летимо главачки у вртлог, који називамо животом, који угушује наше таленте а наше карактере углађује и — како ми се чини наш понос увелича. Такво друштво, па образовало се оно у Берлину или Иновразлаву, јесте већ по својој природи засновано на темељу малоградском и само се појаве облика овог малоградског живота разноликују међусобом. (наставиће се)