Мале новине

Врој 10 нар-л ЈУТРЕЊЕ II 3 Д А Њ Е Број 10 пара

БРОЈ 289. — 1899.

[аЕШЕ гЕииме

УТОРАК I СЕПТ.

1.Е РЕТ1Т јОЦПМД!.

Орг ан свију који слободу љубе, истини теже, правду врше, споргзум траеж, творе што говоре и тиие служе отаџбини и српској мисли ВЛАСНИК И ДИРЕКТОР П ЕРА ТОДОРОВИЋ ОДГОВОРНИ УРЕДНИК МИХ. П. КИВАДИНОВИТх АДВОКАТ

Преки еуд Јато суђење у Прекол суду опшуокениЛ1п за ашеншаш и велеиздаЈу, увреду Величансшапа и расшурање забрањених сииса ЈЕДАНАЕСТИ ДАН 6 сеишелгбра, ионедељак, ире иодне (наставак) И ако није било немира и нереда, влада је прогласила ванредно стање услед неумешности полициске власти. То стање је мера предострожности. То је стање добро за повраћај реда али нема својстава за проналажење истине. За последње четири деценије нема ни једне, где нисмо имали ванредно стање с преким судовима. Проучавају!}и их, нашао је да су сва ранија ванредна стања била знатно блажа но садашње. Сад су изостављени параграФИ крив. поступка о правима оптужених и њихових бранилаца да се служе актима. Тужба нарочито удара на то, како су радикални прваци већ били осуђивани за слична дела. Дело 1883 амнестирано је и по закону се има сматрати, да се забораву предаје и само 'дело, а камо ли учиниопи дела. Тужба се греШи"-итгрдд; "Вогшги првуаеконш кад то дело помиње, јер је амнестијом предато све забораву, као да није ии постојало. Исто тако је у погледу Чебинчеве аФере, јер су сви оптужени и осуђени помиловани. По закону се Чебинчева аФера може ставити на терет туженима, али она није злато од 18 карата. Тужба сву одговорност баца на радикалну странку и њене прваке. Милош Велики тражио је ослонац за своју династију у народу, док су Карађорђевићи тај ослонац тражили у великашима, па чак и у страним великашима. Радикална странка, која је постала из народа, никада није могла имати у програму династичко питање, које је деФинитивно свршено у корист Обреновића. У топчидерској катастрофи нема ни једног човека из народа; а у буни из 1883 против власти а не против династије, нема ни једног власника већ све људи из народа. Радикали се тако боре. Тражити код њих антидинастичаре апсурд је. Ни један од оптужених није ни у каквој вези с Карађорђевићима. Други су то људи и њих врло добро зна Краљ Милан; али међу њима нити је било нити има и једног радикала. Живко Анђелић одузео је сам себи живот, а кључ завере је код Живка. Невин човек се не убија у очи претреса, кад треба да се одбрани. То доказује да је Живко крив за заверу и велеиздају. То се доказује и Живковим писмима која је оставио, јер се веша да жени обезбеди пензију. Доказ је то о његовој кривици, јер је знао да ће бити осуђен за то што је крив; и онда би жена изгубила пензију. Кључ завере је био Живко и по томе, што је

код њега нађено писмо Алексија Карађорђевића, а ни код једног другог, а он то писмо по дужности није пријавио министру. 1873. Живкоје учинио услуге при хватању Пере Карађорђевића, кад је прешао амо, те му омогућио да умакне. Даље Живко стоји у односима с Алавантићем бајаги да хвата брошуре; али он о томе не извештава свога министра. Зна се да је Живко био у новчаној оскудици, а дешавало се да на један пут има много новаца, те купује куће. винограде итд. То су паре стечене на начин коме је циљ завера. Живко је једном путовао и до Париза и ту се по свој прилици упознао с Алексијем Карађорђевићем. И ако међу радикалима нема антидинастичара. ипак између њих и Двора постоји спор око уставног питања, чије решење радикали траже легалним путем али одлучно. У радикалима нема антидинастичара. А и кад би било и кад би био доведен на престо други, тај се не би могао утврдити, јер је династија Обреновића стекла у народу љубави, за то што је Србија њена тековина. Баш прокламација од 1885 говори у корист оптужених, јер се они боре отворено под потписом, а не тајно, з а Угчк-иИстрага је била неозбиљна и површна, те сац стојимо пред Кнежевићевим бајкама а не пред Фактима. Она се два месеца трудила да накалеми атентат на велеиздају, али без успеха; она није успела да нам престави везу Т У- Ј е Р Ј е нема, јер не постоји. По времену изласка из општ. службе, по одласку и повратку у Шабац, одласку и повратку из Румуније, по бављењу у Београду — свега дакле 12 дана Кнежевић није имао кад да уђе у заверу и договори се. Његово просто казивање истрага узима као Факт. Напомиње неколике чињенице, којима хоће да докаже неумешност и површност истраге. Да је Ђурино причање о наполеонима истрага сматрала као поуздано, она би нађени новац одузела из Димићеве касе: она не пита Ђуру где су му 1000 наполеона и што код толиких пара иде па једе шкембиће. У опште, истрази није било до тога да дође до праве истине. Све му ово доказује, или да је психички абнормалног стања или намерно говори неистину да прикрије право стање ствари. Правда захтева да се пре изрицања пресуде психијатрички прегледа. Крезовић опомиње Мостића на не* кога Бубету који је помагао тровање људи које није ни познавао. Његова је појава мистериозна, не зна се кад је и где ухваћен. То је човек који не говори истину (Преседник примећује да је Крезовић ухваћен 24 маја а саслушан 27 маја. Мостић вели да се њих двојица не разумеју). Мостић вели да није имао акта на расположењу, а при читању акта није чуо датуме, те отуда није запамтио то о Крезовићу).

Кад је тако онда где је од тог доба био Крезовић и зашто радикални прваци. које је он теретио, нису одмах узети на одговор. (Преседник примећује да Крезовић не тсрети Пашића). Ако је Крезовић доиста ручао у кући протеЂурића, зашто га истражна власт није што ближе питала о тој кући; о редакцији „Одјека", колико у њој има соба, улаза и излаза, шта је у њој видео и где'је она, итд. Истрагаје имала протина писма од 12 јуна где се прота жали на сплетке Крезовићеве. Све је то доказ да власт није веровала исказу Крезовићеву. Сви људи, које је Крезовић теретио 24 маја, комотно после тога месец дана седе у Београду (Преседник му објашњује, да су акта читана и да је Крезовић од 24 маја па све до сад био у притвору и о свему питан). Лаж је вели г. Мостић Крезовићево казивање о његовом мисионарству и упаду Црногораца с две стране и да ће тај упад помоћи Русија И сама појава Крезовићева и сама његова љутња кад хоће да га утерају у лаж, доказ је да суд не може поклонити вере исказу Крезовићеву. Оно што се писало у „Одјеку" јавна је ствар за коју су по закону кажњени они који су криви, али то се не може стављати његовим клијентима (Протићу и Аци) на терет. Последњи бројеви „Одјека", којима је уредник Протић, нису били ни оптужени за увреду Краља Милана. Ставља им се на терет писање ио белосветским новинама и броширама, а што су они за то криви што неко негде пише ово и оно, кад тужба не износи доказ да су они писци. Забелешка Пашићева а не протокол седнице од 28 маја није доказ никакав; а да је доказ, тужба би тужила све људе који су били у тој седници а не само оне који јој се допадају. Доказује да нема кривичне одговорности за неплаћање пореза; а тужба позивајући се на дотичну одредбу устава не цитира је целу, као што никоддругих доказа не цетира потпуно законске одредбе. Али што је главно о плаћању порезе није донета никаква одлука, нити су саветовали кога, нити су приступили делу. Ако су др. Миловановић и др. Веснић писали у „Тетр8"-у против данашњег стања и династије, зашто су одговорни и криви ови оптужени? Ено њих двојице па нека одговарају; зашто их не тужи, тим пре кад је Веснић у притвору и за друго дело. О преписЦи између г. Ђоке Симића и ђенерала Грујића вели да су то ствари незгодне, али кад би знао цело писмо онда би веровао да је то смисао цитираних речи. Али нека је тако, зашто могу одговарати ови оптужени за преписку Саве Грујића и Ђоке Симића; ова двојица треба даседе онда овде наоптуженичкој клупи. Тужба не иодноси доказе да су оптужени писали или инспирисали те пашквиле. Сам писац Ж. Балукџић изјавио је у страним новинама