Мале новине

ТЕЛЕФОН ПЕРЕ ТОДОРОВИЋА 13© БЕОГРАД, СУБОТА 28. СЕПТЕМБРА 1902. ГОД.

ДЕНА ЛИСТУ За Србију:

Соддаа 6 мес 8 див. 9 дин.

3 мес. 4-50 д.

стр. земље: »дииа 6 мес. 3 вес. '0 дин, '20 дин. 10 дин. у злату. Ја Воену и Херцеговину: Година 6 мес. 3 мес. 10 круна 15 кр. 7-50.ј ПОЈЕД. БР. 5 П. Д.

БРОЈ 266

клеше жгит

Дире.ктор в власник II Е Р А ТОДОРОВИЂ

1Е РЕТ1Т ЈОиКМА!

Продавцима у унутрашњости Молимо све наше продавце ез унутрашњости, да до 8. октобра закључно ношљу новад, обрачун и непродате бројеве за месец септембар. Јер ко то не учини, лист ће му се одмах обуставити а дуг судским путем тражити. Админ. „М. Н."

Члак 25. Берлинског уговора Место сваког другог одговора јучерашњем „Савременику" и данашњем „Двадесетом Веку" и „Днев. Листу" (овај се поеледњи послужио тоном који ни мало не доликује „докторима"), ми овде доносимо текст члана 25. Верлинског уговора. Тај члан гласи у српском преводу овако: „Аустро-Угарска окунираће провинције Босну и Херцеговину и њима управљати. А пошто Аустро-Угарска не жели да на се узме и управу Новопазарског санџака, који лежи између Србије и Црне Горе у правцу до иза Митровице, турска ће управа у њему и даље функциоаисати. Али, да би се обезбедило ново политичко стање, као и. слобода и безбедност саобраћајних путева, Аустро- Угарска задржава себи право да држи гарнизоне, и да има

војне и трговачке иутеве, на це-1 лом простору овога дела старог вилајета босанског. „Ради тога владе АустроУгарске и Турске задржавају себи право да се споразуму о појединостима."

Пиемо уредништву^ ; Госиодине Уредниче, И ви у вашем јучерањем чланку, и ја у мојим ранијим изјавама, казали смо, како смо најбоље умели, колика је несрећа за Српски Народ, па и за обе државе српске, онај грешни акт Великих Сила Јевропе, који носи име берлинског уговора. Да се он у дело не приведе, да се он чак и делимично неизврши, и Мухамедово и Христово Српство наше Восне и Херцеговине пролило је иотоке крви, и саранило своје најхрабрије и најплеменитије синове. Али, ево у сред Веограда, у сред престонице српскога Пијемонта, нађоше се неколико недипломираних, а дванајест дшломираних, доктора права, филосоФије и историје, да, у место ништења, или бар ревизије, таквог једног акта међународне силе и неправде, у место праведне измене берлинског уговора, траже у име Србије интегрално извршење његово.

Од своје стране, Господине Уредниче, ви сте оценили тај жалосни Факт као једну просту омашку младога пера патриотскога, и позвали сте дотичне, управо. да ту погрешку са чагиКу признаду, и делом иоправе. Али, како та господа, и далеко од тога да признаду осведочену штетност и слова и !смера тога међународног уговорв по Српски народ и српске државе, напротив, „тврдоглаво " остају при своме првашњем греху (Види изјаве њихове у „Савременику", „Дневноме Листу" и „Двадесетом Веку") — чак тврде да по томе уговору Аустрија нема више права да седи у Восни — онда вас молим, да ми дозволите да их јавно позовем : да на сутрашњем збору тгрочитају те по-Српство тако сиасоносне одредбе уговора берлинског. Па, ако, на сре&у, они имају право, а ни ви ни ја, онда нека бити-имајући председник сутрашњега збора, ђенерал Мишковић предложизбору резолуцију: по којој, на основу нотребнога интегралнога извршења берлинског уговора, Србија тражи и од Велнких Сила и од Турске да иозову Аустрију да изађе из окуиирапих ировинција Ђосне и Хер* цеговине. Као Србин, ја, ту жељу у напред потписујем, па макар се она у берлинском уговору

ТЕЛЕФОН УРЕДНИШТВА 22© ЦЕНА ОГЛАСИМА ПРЕЈ СТРАН4 Петит ред. . . 20 п. д ЧЕТ8РТ.& СТРАНА Петит ред ... 10 н. д. БЕЋИ ОГ.1АСИ по погодби Припосдано од реда I д Рукописи се не враћај у Стари број 10 п. дин. ГОД.ХУИ

никако и не налазила — као гито се, на жалост, и не налази. Београд 28. Септ. 1902. Са одличним поштовањем Ваш НИК. С. ШВАНОВИЋ Аиериканац

Матернјална отштета Србима у Загребу Новосадска „Застава" до» носи под горњим насловом ово: У „програму" посланика владине странке ушла је и ова тачка: Материјална отшета онима, који су претрпели материјалне штете за време изгреда. Ово је на место сваке сатисФакције, и на место свега другог. С тим хоће да еаспе свету и Европи песак у очи. Разуме се, да то не може да буде ни у чијим очима довољно-. Али чак и то није искрено. Јер како је почела ствар, види се намера, да Срби ни из близу не буду материјално отштећени, они треба горко да осете и са те стране последице, али нека остане разговор о томе, да су отштећени. У многим круговима се јавно говори: ТТТ та смо добили с целом демонстрацијом, ако Срби добију за старе, полупане и разграбљене ствари „нове". Нико не узима у рачун праву материјалну штету. Нико не пита: шта су изгубили они,

•Ј е д н 0 <|3з=5= Пророчанство (ИСТОРШСКИ РОМАН ИЗ СРПСКЕ ПРОШЛОСТИ) (111) (НАСТАВ Ак) X. ЈЈЖивео књаз Милош!" Док је Гарашанин у конаку наговарао кнеза да бежи у град, дотле су се скупштински посланици већ понова били искупили на састанак и ту су се сад ломиле и решавале судбоносне ствари. У Скупштини је било две струје и свака је теглила на своју страну. Карађорђевци и Кајмакамци подбадали су скупштинаре да не чекају до сутра кнежеву оставку, већ да још вечерас

објаве како је кнез збачен с престола. Они су то радили из разних побуда, али обе стране имале су исту жељу. Карађорђевци рачунали су да тиме наведу Скупштину на незаконитост, како би после имали што више разлога да против ње употребе силу и војску, да је огласе за бунтовну гомилу, која књаза збацује, и да је војском растерају. Кајмакамци опет имали су други план. Они су удешавали да у земљи. ма само и за најкраће време, ма то било и за једну ноћ само, настане безвлашће. То би за њих већ био један разлог и оправдање да дочепају власт у своје руке и

да се као господари земље огласе Вучић, Гарашанин иКапетан Миша. Они би рекли како је Скупштина прогласила збацивање кнеза; како је земља остала без господара и како су њих тројица управо морали узети власт у своје руке, јер им је то налагао сам њин положај и дужност према отаџбини. Јер и ко би други био позванији да узме в/1аст у руке до њих тројица — Вучић, као представник Државног Савета, Гарашанин, као представник државне владе, и Еапетан Миша. као представник Скупштине. А кад би се једном тако дочепали власти и изнудили од Скупштине да им то призна,

они после ту власт не би тако лако испуштали из руку. Њима би довољна била и ова једна ноћ, да се те власти дочепају, а после би је држали чврсто и нагнали и остале да им то признају. Ако би доцније Народна Скупштина покушала да им ту власт одузме, они би и против те Скушптине употребили нужне мере. С влашћу у руци даје се много што»шта учинити, нешто милом, а нешто силом. Они би одржали дограбљену управу земље и тако би се испуниле њине давнашње жеље да постану господари земље. (Наставиће се)