Мале новине

слуша. Сви ће му доћи; сви ће му истину рећи у очи. Чак и сам непокорни и немирни Сарафов готов једа смерно предстане високоме праћенику. И баш тога ради он је нарочито и дошао у Софију чак отуда далеко из Јевропе, где је био по народном послу. Али г. гроф није нашао за нужно да се састаје са свима угледнијим вођама маћедонским. Задовољио се да прими њих шесторицу. (Њина имена изнели смо већ раније). Примио их је и са њима говорио у присуству министра председника, г. Данева. Саслушао их је пажљиво и обећао им, да ће све саопштити; своме високом Господару. Примио је чак и нарочити писмени меморандум од њих. А какви су баш били ти раз-1 говори, и шта је све речено уј томе маћедонском меморандуму ? -— то се поуздано још не зна. Ето, тако је било држање Бугара у овом важном питању: Је ли маћедонски покрет потпуно у рукама бугарске државе — т. ј. у рукама бугарског кнеза и бугарске владе ? Ту су, дакле, Бугари изабрали златну средину. Да би им се веровало и да им не би то уписали у слабост, они нису смели рећи да немају никаква утицаја на тај покрет. Признали су дакле да имају утицаја и то врло велика утицаја. Али, да не би на њих спала сва одговорност и да се не би изложили опасности, да у случају потребе просто од Бугарске траже да прекрати свака ровења у Маћедонији, Бугари су додали да њин утицај јесте велики, али да ипак није свемоћан; да они могу много, али да ипак не могу све; да међу Маћедонцима има и таквих елемената, који нису у рукама бугарске владе, већ раде засебно и на своју руку, а ипак су довољно јаки, да могу у Маћедонији много учинити. То је, ето, изнесено пред г. грофа Ламздорфа. Према овоме он би морао понети уверење, да пред нама стоји пролеће као велика загонетка. Јер ето ни

ПОДЛИСТАК

/ћубав жлћ уметкост од Ханза Базетова Одушевљено одобравање одјекивало је кроз дворану. Завеса се поново мораде дићи и неколико пута морала се још дизати, али се не појави госпођа Терезија Бисалди, којој су пљескали, У место ње појави се драматург, који у неколико речи захвали публици у име Терезије. Али узалуд, публика се не за довољи тим, но је још једном хтела да види своју љубимицу пре одласка. Терезија је чула ларму. Она је била иза кулиса клонула у наелоњачу, рукама скриваше сво-

сама Бугарска није кадра рећи с поуздањем, шта нам доноси пролеће, нити може тврдити и јамчити да ће пролеће бити мирно. Дакле, на питање шта нам доноси пролеће у Маћедонији, као одговор стоји један велики знак питања! Тај знак питања морао је и племенити г. гроф понети са собом у своју далеку отаџбину. 0з Балканије Султан и штампа. Бечком лисгу „Б1е 2еН" јављају из Цариграда, да је Неџиб Мелхаме, бивши турски заступник у Софији, успео уверити султана, да се бечка и лондонска штампа мора подмитити, те да о Турској пише пријатељски. Ради поткупљивања те штампе добија Неџиб од султана сваког месесеца 22.000 дин. Оптужбв против Људснанава. Из Софије јављају да је ни Богојављење, и ако је празник, изишла „Вечерња Пошта" и категорички изјавила, да је последња факсимила коју је она донела, па је о њој и у нашем листу било говора, права и истинска. Тај број тога листа кипти од увреда и оптужаба против Људсанова, па онда доноси једно писмо Басмаџијева, бившег управника полиције у Софији и садашњег члана патриотског комитета упућено преседнику овога комитета, тражећи да се због објављених факсимила искључи Људсканов, који је такође члан тога друштва. Ферад пзша и ОДзат паша. ГТоједном цариградском допису бечкоме „Цајту«, у цариградски политичким круговима још се непрестано не мало чуде што је заЈвеликог везира постављен Ферид паша, јер између њега и познатог Изет паше, свемоћна секретара султанова, постоји непомирљиво непријатељство. С тога су склони веровати, да је Изетовом утицају дошао крај. За то изгледа као да ликује његов главни супарник Тахсин паша, први секретар у Јулдиз Ћошци, разуем сепрвом приликом не промени расположење султаново. За цариградске дворске прилике врло је интересан узрок непријатељства између ова два турска власника. Пре "неколиких година Ферид паша, Изет паша и Решад беј, отац Али Ферука, турског је сузама обливено лице. Чула је пљескање, чула је узвике: браво, браво, — те узвике, које је она тако силно волела, па ипак се не хтеде појавити, јер није могла више да ступи пред њега, пред онога човека гамо у првој ложи, који ју је непрестано посматрао па чак јој и једну бледу ружу добацио, коју је она сад на своје усне чврсто притискивала. Онај човек — њен муж, њен муж, који је њу.... ах не, кога је она оставила. Ружа ? — Зашто ли је ружу, што бледу ружу добацио ? — Зато што је избледела и љубав његова према њој, као што је избледела и она ружа ? Она уздахну дубоко а сузе јој поново грунуше. Док се напољу пљескање постојано стишавало, док су мом-

заступника у Софији, *били су чланови државног савета. Изет и Решад имали су тада обичај често посећивати „Источни клуб", да тамо проведу време у картању. Једне вечери, пошто је било завршено картање, на своје највеће чудо^приметио је Решад беј, да му 1'е из врскапута нестало новчаника с 200 турских лира. Ова крађа учинила је тада у клубу велико узбуђење али су похитали да овај скандал заташкају. Та је ствар већ била заборављена, кад једнога дана за време пуне седнице државног савета настаде свађа између Ферид паше и Изет паше. После жестоких речи, које су узајамно један другоме добацили, Ферид паша кратко и јасно оптужи свога противника Изет пашу, да је украо Решад-бејов новчаник. О томе се брзо "сазнало у у високом турском друштву, те Изет паша добије ни мало ласкави надимак „Пик-покет". Притеран у теснац, Изет је признао да је узео новчаник, али... у интересу безбедности султанове. Будући поглавица дворске камариле прибегао је крађи бајаги за то, што се надао да ће код свга „пријатеља"' наћи „издаЈничких хартија". И ако их није нашао он ипак новац није вратио. Али Изет паша све ово није могао заборавити. За то је употребио све да осујети постављање Феридово, али, као што се види, то му је било узалуд.

Мз белог евета Нраљ нзвинара. Париски дописник лондонскога „Тајмса" Ђорђе Бловиц, кога су звали „новинским краљем", умро је ономад на пречац. Бловиц је родом из Чешке и име му је' Оперт. Родио се године 1835. у чешком градићу Бловицу, чије је име узео за своје презиме, кад се натурализирао у Француској. Још као млад отишао је у Француску и до 1870. год. био је учитељ немачког језика на разним француским лицејима, а те је године отишао у Париз. Цјер је тражио каква човека, који би му немачка акта преводио на француски, те му пошљу овог лицејског учитеља. Он се веома навикнуо на Тјера и по некад би по налогу овога послао по који важнији телеграм „Тајмсу". Овоме лондонском листу допали су се његови извештаји, па га једним телеграмом^ упита зна ли енглески. ци гасили јецну по једну светиљку и спуштали гвоздену за весу, Терезија је мислила о свом досадањем животу. Прво је још као дете певала у цркви своје вароши, а затим убрзо ина једном концерту. Сви су се дивили њеном гласу, и говорили јој да је створена за оперу. Слушајући те савете ступила је на позорницу први пут у комаду „Ноћно путовање' -4 . Сви су били заслепљени и оча рани њеном песмом, њеном игром. Она осети да је њен прави позив да живи, да ради за позорницу, јер ју је срце из дубине вукло њој. Она је летела с позорнице на позорницу, од успеха успеху. Кад би се ипак морала неколико дана одмарати, осећала би се несрећном — тако је постала њена насушна потреба да се

Будући дописник одговорио му је једном једином енглеском речи „Уез" (јест, знам). Злобни пријатељи кажу да је то једина енглеска реч коју је тада знао. Али ма како било, он је био примљен, те је научио енглески, али је све телеграме и извештаје писао француски. Он је у новинарство увео „интервјује". Он је 1878. из Берлина телеграфисао своме листу дословни текст Берлинског уговора. пре но што је био и потписан. Највећи државници одликовали су га поверењем и пријатељством; за његовим су се столом често виђали први политичари и дипломати Јевропе, а исто је тако и он имао свуда слободан приступ. Своме је листу учинио велике услуге, али га је за то и лист одликовао и награђивао. Стална му је плата била 70 хиљада динара годишње а уз то је имао и друге дохотке за ванредне случајеве. Као дописник имао је у Паризу своју нарочиту канцеларију, која је вредела колико и посланство које велике силе. Бловиц је био први међу најбољим новинарима и новинари су у њему изгубили најбољег и најодличнијег друга. Бог да му душу ггрости.

ФБЛБГРАМИ (9. Јануар) Атентат на јерменског па= тријарха Берлии. Премаједном цариградском телеграму „Локаланцајгера- 1 , атентат ва јерменског патријарха Орманијана ипак је био озбиљније природе, но што је у почетку јављено. Патријарх је управо служио службу Божју кад приђе један човек од прилике од двадесет и четири године и испали на њега два револверска метка. Први је метак промашио а други пробио леву страну груди изнад срца. У цркви је настао велики страх. Један јерменски апотекар појури на атентатора и савлада га, после чега је атентатор предат полицији. Истрага се води у највећој тајности Атентатор припада једноме јерменском револуционарном комитету у Лондону. По себи рана патријархова није опасна, али с обзиром на дубоку старост Орманијанову није незнатна. Атентаторје са Родоста. Многи су похапшени. Дамад Жахм^д паша Брисел. Принц Лутфулах,- аајшгЗђ-ЈГ* појављуЈе на позорници да пева. Жањући све саме успехе, стиже најзад и у Беч. 'Гамо је и наступио прави обрт у њеном животу, она је ту једног дана упознала њега, грофа. Он је био леп, племенити човек. Они се изближе упознаше, па се заЕОлеше. Он јој понуди срце и руку — она му се баци у наручје. После кратког времена бејаху срећни супрузи. Алфред, - тако се звао гроф, одведе своју младу жену у замак своје мајке у лепој Штајерској. Ту су провели медени месец. Терезија бејаше изненађена добротом, нежношћу и старањем старе грофице. Често би седела код њених ногу и слушала њене речи, а стара је живела само за свог јединца. (Наставиће се)