Мале новине

уздижу народну краљицу, која осећа заједно са својим народом. Краљица је као мираз унела у краљевски двор симпатију народа, а то је данас на Балкану драгоценије, него ли сродство династија и милиони. Они који су држали, да ће се после ове женидбе помрачити краљевски углед и да ће наступити унутарњи заплети, разочарани могу видети, да је јавно мњење у Србији од када Краљица Драга стоји уз краља Александра мирније, а народ сложнији, него икада до сада." „Лепа ће краљица пасти на Крушедолски гроб, и што од живога није добила: очински благослов, добиће од духа покојникова." Овако писање маџарске штампе леп је знак. Оно показује, да међу Маџарима име људи, с којима би се могло говорити о заједници и у другим стварима и питањима. Свакако за нас има велика интереса, да маџарску штампу пажљивије пратимо.

С пута у Крушедол 2) Ко опањка овај народ?!.. Возимо се друмом за Крушедол. Из једног винограда украј пута излази пред нас стари човек, у сељачком руху са шареном торбом на леђима, са дугом седом косом — за руку води женско дете. — Опростите, господо и браћо, да вас нешто упитам, а немојте ми примити за зло !... Охрабрисмо га нека говори. — Јесте ли ви, ако смем нитати, из Србије? Одговорисмо, да јесмо. — А хоће ли овуда данас роћи српски Краљ и Краљица?

II

— Хоће — и кажемо му кад ће и како ће проћи. — Хоћемо ли ми видети Њина Величанства, ако будемо стојали ено онамо у винограду, код оне брескве — он показа руком и додаде -- оно је знате, мој виноград. Богу хвала, сад опет имамо лепе винограде!..

Рекосмо му да ће видети кола, коњанике, пратиоце, али баш лично самога Краља и Краљицу тешко да ће видети, јер ће они нутовати у затвореним колима, окруженим коњаницима. — А што Краљ да путује тако затворено ? — Па ето видиш како је хладно, дува ветар овде на коси! —• Старцу се учини сумњив овај наш одговор и он унита: — А да ли ће бити баш због ветра и због хладноће? — Па мало због тога, а ма ; ло и због другога. Краљ је овде у туђој земљи, а рђавих људи има свуда!... Но чича нам не даде довршити. Он се сав зајапури и рече живо и узбуђено : — Е, немојте тако, господо моја ! Грехота је од бога, да се тако штогод може и помислити за овај народ. Зар овде, у нашој Фрушкој Гори, где је сам овејан Србин да може што ружно пасирати српском Краљу и Краљици !... Не дао бог! Чича се прекрсти — Па ми би онда сви требали у Дунав да поскачемо! Али куд то ! .. Па српски Краљ и Краљица могли би распојаси и гологлави овуда проћи*) у по мркле ноћи, па да им длака с главе не фали. Њих би овај народ на рукама носио! Он је њих жељан; он би јадан све дао, само да их види, да мало гледа у њих и да може рећи својој деци бар на умору: „Децо, ја сам видео српскога Краља и Краљицу!" Ух, ух к-о то смеде и помислити први, да од овог народа треба чувати српскога Краља и Краљицу. То је тешка и голема грехота! Богу мора бити жао да се овоме народу учини толика неправда! Узесмо тешити чичу, да на народ нико и не сумња. Али може из белога света тумарнути амо каква скитница, па што овдашње власти да буду у сумњи и зебњи? Али чича се не даде убедити. Он повика живо : — Ух, немојте то правдати,

*) Ићи распојас и гологлав овде значи ићи без икакве пратње и страже, без оружја за одбрану.

поштована господо моја! То се никако извинити не може ! Велите може амо тумарнути какав пробисвет ?! О, јадна му мајка његова ! Па ми би га на ситне кончиће рашчешљали, кад би само ружно погледао српскога Краља и Краљицу. Велите, туђа је земља ово. Није лепо ни то да се рекне, господо моја. Не може српском Краљу и Краљици бити туђа земља, у којој ми Србљи живимо. И каквога већег и бољег чувара и стражара треба српском Краљу и Краљици, но што је сам овај народ наш, ко!и би њих на рукама носио, у недри би их метнуо, што-но реч на глави би им места направио. И старац се потапка шаком по свом полу-огољеном темегЈу, са кога се спуштало неколико праменова седе, као снег беле косе. 2— Па све ово нг.редиле су ваше овдашње власти- Што год је за данас спремљено и уређено, урађено је по њиној заповести и по њином знању и умењу. А ваше краљевске власти ваљада боље знају шта и како треба за ову прилику, но што то знаш, ти, старче — приметимо ми чичи. Он за малко као да застаде. Али после прихвати брзо : — Па, наравно, господо, на|ше краљевске власти знају шта раде; како не би знале?! Али не може бити друге, нас је неко морао опањкати код нашега цара и краља у Бечу и у Пешти. Јер што ћемо се лагати, кад се овде јасно види, шта се хоће! Просто не дају овоме нашем народу и овдашњим Србљима да виде српског Краља и Краљицу. А то није могло доћи тек онако. Ту има нечега крупног. Нас је морао неко грдно оклеветати код нашега цара и краља, кад се на нас толико сумња, те нам не даду чак ни прићи српском краљу и Краљици. А то је велики грех. Овај наш народ није то заслужио !.., Кочијаш ошину коње и ми одосмо даље ! ИС

Из царода Путовање г. В. Тодоровића

В. Тр кдиште, 24 јапуара 1903. Штов. г. уредниче ! Свакојако интересоваће Ваше читаоце да сазнају што о путу г. Веље Тодоровића министра полиције, с тога ево да вам опишем његов долазак, дочек и испраћај из Градишта. Пре свега, г. Тодоровић је давнаш| њи познаник градиштанаца, он има у свима редовима грађана пријатеља, познаника па и рођака, те није ни чудо. што је радосно примљен глас о његовом доласку у Градиште. 23. Јануара г. Тодоровића дочекали су на граници среза градиштании, људи из среза, а у самом Градишту очекивала га је маса народа, како из Градишта тако и из среза. Пред среском канцеларијом поздравио је г. Министра у име грађана | наш старина чика Сава Ж. Обрадовић, лепим и патриотским говором, за што му је г. министар заблагодарио и том приликом у лепом говору објаснио програм владин. Бурно одобравање и радосни усклици народни проламали су ваздух пијацом градиштанском. У вече је био банкет који су грађани приредили, а на коме је учествовало преко 60 грађана. На овом банкету наздравио је чика Сава Ж. Обрадовић, овд. -трговац, Њиховим Величанставима овим речима : „По старом обичају наших предака, који су се увек у оваквим приликама прво сећали својих господара, ја мислим да ћу и вашу жељу погодити, ако ову чашу подигнем и напијем у здравље Краља Александра и Краљице Драге, са топлом жељом, да им Бог дарује чврсто здравље и дуг живот, како би могли унапредити и усрећити Свој народ, што ће Краљу служити на понос и дику, а нама на радост и утеху. г .Дижући ову чашу у здравље Њихових Величанстава кличем : „Да живи Краљ Александар", „Да живи Краљица Драга!* Хвала нашем чика Сави на пажњи. Што је највише пало у очи : то је пријатно опхођење г. министра Веље са свима грађанима, без разлике политичке боје и правца, а још је било уочљивије што је господин Веља свуда истицао ову мисао: Жеља

јјневник Наје Дољског од А. Дпухђина (13) Ни најљући прекори Ацини не би могли толико преокренути моје срце колико су га преокренуле ове просте пријатељске речи. Нешто ми је као тежак камен целе ноћи срце притискало, све сам предвиђао некакву неодређену, неодклонљиву несрећу, те сву драгу ноћ ока нисам могао склопити. Тек пред саму зору савлада ме тежак, немиран дремеж. Кад ме пробудише јавише ми тужан глас да је Аца издахнуо. Ни лекари нису знали шта да мисле о овом неочекиваном обрту болести; потом се сагласише

како се болест морала на пречац повратити, па се примирише. Што се пак болест овако нагло повратила, ^највише су кривили отворена балконска врата. При опелу срикала се цела варош; свако живи био је потресен дубоком, скоро очајном тугом Јелене Павловне. И мени није ни на ум падала сумња у њену искреност, нарочито што сам и сам био јако узнемирен под теретом свога срама и своје туге. При погребу у мало није разбила своју главу о мртвачки сандук, а најзад се онесвесла скљокала украј њега. Ни сам нисам знао хоћу ли је овог дана смети походити; али ме је она извела из забуне, јер ми је писамцетом наговестила како ће ме очекивати око девет сати. Застао сам је бледу, али примирену, у новој белој јутар-

њој хаљини са чипкама. Дочекала ме је с речима: — Ала је срећа што се најзад све тако свршило! Потом ми смешећи су пружи руку. Мене су пак ове речи, њено смешење и њена хаљина толико збунили да ни речи нисам могао прословити. Чинило ми се запао сам у неку као тесто густу помрчину, као да је под мојим ногама зинула па се у ковитлац креће дубока безданица. А наједаред ми кроз ову тмину и ову провалију засја јасна светлост. Кроз моју замрачену главу врло јасно и одређено прозуја помисао, да је Јелена Павловна Ацу отровала. Таман сам тако помислио, а ова изговори француску реченицу, којој је био смисао, како женска кадљубинеће устукнути ни од какве жртве, док људи (рече, добро се сећам:

„уоиз аикез") такву жртву не умеју проценити. Кад би сада Јелену Павловну оптужили за убиство њеног мужа а ја био поротник, не бих је по својој савести могао окривити. Али су једног страшног дана те њене речи пале у исти мах са мојом помишљу, те »о њеној кривици нисам могао посумњати. Помишљао сам јурнути на њу и приморати је да ми тоотворено исповеди, хтео сам отрчати и захтевати, да се Ацино мртво тело ископа и лекарски прегледа. Али ништа од свега тога нисам учинио. Савладао сам се, изговорио се својом главобољом и отишао обећавши Јелени Павловној да ћу сутра из јутра к њој доћи. У колико памтим по. љубио сам је у чело при поласку, (наставиће се.)