Мамајево разбојиште или Битка на Куликовом пољу између Руса и Татара : историјска прича из 1880 год.

114

пољу, са тисућама мртвих трупова покривеном... То „заборављено“ беше: мирноћа духа, и умереност и нада, да је наступио нов живот за њега, који мало пре беше у великој опасности, кад оно кнез мишљаше у очајању, да су га сви заборавили... -

У шатору кнеза свукоше, и прегледаше — дал на телу има ранаг Но рана не беше. Вилло се неколико модрица, а на неким деловима тела омањи убоји, али не тако тешки. Јак оклоп, штит и шлем, сачувао је кнеза од тешких рана.

Сад је кнез зажелео, да му се потанко асприча, како се сврши тако срећно победа над татарима, кад се чинило да све беше изгубљено. Владимир Андрејевић и Боброк почеше му причати: како су они очекивали из заведе згодан тренутак; како су у страху гледали и бојали се да се битка не изгуби; како је војска из заседе неколико пута хтела да јурне у помоћ својој браћи, која на њиховим очима гињаху; како је Боброк својом моћном речи задржао војску док згодан тренутак не наступи. Боброк се и овом приликом шалио и правио доскочице. Он говораше: да је војска у заседи била пргава и нестрпљива, и хитала је на крваво весеље, док још не беше готово ни вино ни ракија, и да њега не послушаше — ко зна шта би било. Иепочетка велики кнез плакаше од радости, и грљаше све редом, а оброка сматраше као неко више суштаство — биће, које је од самог Бога послато.

да тим кнез поче распигтивати (раније — од радости он је заборавио да упита о погинулим) ко је од кнежева и војвода пао у крвавој битци. Страх и ужас обузе га, кад му почеше редом казивити имена погинулих, којима се дичила и поносила руска земља, и за које ништа више после смрти не остаде осем: „вјечнаја памјат“' и „со свјатими упокој“. '.