Мамајево разбојиште или Битка на Куликовом пољу између Руса и Татара : историјска прича из 1880 год.

— Па могли сте познати по хаљинама и оружју.

— Какве хаљине и оружје! све су то зверови развукли... По где — где нађе се рука или нога, а чија је — руска или татарска — то једини Бог зна.

Старац замишљено климну главом. А на игришту се орише еребрнасти гласови младежи:

А ми уздом свиленом — свиленом, Ој Дид — Ладо, свиленом — свиленом...

— А куда се деде Боброкг питаше старац, ослушкујући песме.

— Прича се, да се претворио у сигавог курјака, и побего у Тмуторокан.

— Дакле он није Вољга Свеслављевић 2

— Какав те снашао Вољга Свеслављевић 2!

— А може бити да је био Боброк Вољга.. но сигурно није хтео да остане у Москви...

Баш у тај мах, иза једне шумице помолише се неки путници, а беше их пет — до шест. Ови путници беху обучени у некаке рите. Иђаху полако, и поштапаху се дугачким штаповима.

Путници се приближише игришту. Играње престаде — чу се радосна вика и усклици:

— Боже мој! Доброгњева — Доброгњевушка дошла!

— Јарополушко! јеси ли то ти!

— Верхослава! Милолика! јадне наше робињице!

Ово доиста беше робље, које пре пет година заробише татари у селу Карачарову, и Арашша их одведе у Орду.

Храбри Јаропук, као што нам јо познато, дао је реч да ће из ропства побећи, ла је реч и одржао: Он је из ропства побегао, и девојке собом одвео.