Мамајево разбојиште или Битка на Куликовом пољу између Руса и Татара : историјска прича из 1880 год.
52
— Јест.... Колико се мука пропати, док се распрода. Сваки час стрепим — познаће когод. Ухватиће ме. А дукат је дукат, па био на мојем длану, или у руди господина управитеља полиције,...
— Оно јест тако.... Али ево има и готових новаца. ... Шта сте решили за онога механџију додаде Анушка.
— Хи.... па на њега смо ва евим заборавили
— рече црни Петар.
— А има ли дојиста новаца2
— Како да нема. Пун натучен ћемер.
— Кога има у кућиг2
— Биће по евој прилици сам. Па и да није на крају је вароши.....
— Хајдмо ноћас — додаде Казак.
— Нећу — рече Петар.
— Ја кад ћешг
— Сутра.... — А што не ноћае.... Тек је сад поноћ. — Ноћас нећу.... Ноћас хоћу да пијем.
— Е пијмо дакле....
— Ову чашу пијем теби у здравље, наша Анушко — рече Петар. Теби, која немаш Бога и неверујеш ни у што. И буди уверена, право имаш. Ти се молиш ђаволу, а ђаво може толико исто колико и Бог.....
— Доста је..... Далеко тераш — прихвати Арсен.
— Пуети га, нека говори — додаде Анушка,
— Ја хоћу, да пијем. Ја хоћу да говорим настави Џетар.:.. Где оно само стадох.... Јест код раја.... Рај се, браћо, купује за паре....
— А шта се данас не продајег — прекиде га
Казак.