Мезимацъ Г. Досіөеа Обрадовича : Часть Втора Собранїя разныхъ Нравоучителныхъ Вещей въ ползу и увеселенїе

148 све некакве причте и тайне метаФоре произнаоди на сваку просшу и као мимогредЪ случайну шалу, дубокозамынілїше и сквозь проницаїпелне упире очи з ако се мало и осмене, али му є и то ідудїрашо и усилЂно ; кой сваку учтиву и добросердечну речь за ласкашелсшво и улагиванЂ узыма и толмачи-$ у свемЪ, іца чуе, неіцо сасвимЪ друго наоди и погадьа; сваке друголюбїя и прїятелства знаке, намѣсто іцо бы їй сЪ любкостїю и благодарностію прїимїо, онЪ на све то, као на некакове навѢтнпческе замке, кое му се замеЋу и заплеЋу, сматра и гледа; Оваковога не прїимаймо нипоіцо у наше дружство. Нека се тепе у кою далеку пустыню безплодну и безводну : како му е суво срце, нека му се тако осуши и шѢло. За нѣга Ће болЋ быши онде, него медьу людма} заіцо само у таквомЪ отшелничесшву неЋесе боятн ни людїй ни жена. Таковїи окорелїи высокоумнїи самолюбцы све друге,. по себи, за самолюбокорыстне попитую. НьихЪ увѢіцавати , речи су у вѢтарЪ ; понеже они свака здравога разума доказателства, ако Ће башЪ геометрїческа быти, за найбѢдствителкіе Сатане ластивога ( силе га сапеле ) мреже и сѣти издаю и оглашую. Овакова подозришелна склоненія сЪ кимЪ сасвимЪ обла-