Менично право. I

32

поклапа се са самим појмом лице, личност: њу има свако лице без разлике — Физичко и правно (морално), мало и велико, старо п младо, мушко п женско, здраво и нездраво.

Другу, конкретну (стварну или праву) активну меничну способност (дакле апстрактну акт. способност заједно с правном моћи вршити је) имају она лица, која су по нашем грађанском законику могућна сама закључити уговоре у опште, која су способна сама стицати имовинска права у опште. Сва та лица могу стицати пи менична права, пмају пуну, праву активну меничну способност п власна су у своју корист закључити сваки менични уговор (пепоредити 5. 583. грађ. зак., који гласи: „Који су разума лишени, не могу уговора чинити, то јест нити могу што обећати нити примити. Овима је подобно п дете млађе од седам година. Они пак, који од оца, тутора или стараоца зависе, не могу ништа обећати, али ако што на корист своју приме, оно стоји“).

Према свему овоме важиће као правило са практично-правном вредношћу: активна менична способ ност поклапа се са грађанско-тправном способношћу стицати тмовинска права у опште; другим речима: активну меничну способност има свако лице, које је ч по грађанском законику способно стицати плмовинска трава.

51. — Са свим друкчије стоји са пасивном меничном способношћу. Ова се не поклапа са способношћу обвезивати се грађанско-правно п ако пма доста заједничкога са овом, и ако се њоме п допуњује. Наш трговачки законик п говори само о овој

пасивној меничној способности — 55. 76—79., 168, а она се, у осталом, најобичније п подразумева под пзравом менична способност, кад се он тако у опште употреби без пкаквог ближег опредељења. (О) њој паш трговачки законик има следеће прошсе: