Менично право. I

55

узима меничну обавезу са свима њеним строгостима, па да са тога треба да пази шта чини. Данас је тај разлог без велике практичке вредности. Али се данас ова клаува правда тиме, што се по њој меница може одмах п на први поглед као таква распознати и, већ п по самој својој спољној Форми, разликовати од некојих трговачких упутница (ових имаде и таквих, да се по некад од менице могу разликовати само тиме, што се у њима место меница каже упутница, или се ни то не каже). — Међу тим, имаде закона који и не траже ову клаузу (и. пр. Францески), а она је и код нас сувишна поред клаузе о примљеној вредности (бр. 111).

ПИЈЕ

Озвелевње мемиштте суме

45. — По тачци 2. 5. 50. трг. зак. мора се у меници означити и сума новаца која са мма платити и то писменима п у самоме тексту менице.

Упознавајући се напред са постанком и задаћом менице, ми смо видели да она може (а и за што може) гласити само на новац, само на извесну новчану суму, а никако и никада и на какве друге ствари (па ни на какве друге вредности, нити на какве суме метала —- злата, сребра ит. д. н. пр: лутриски лозова 89, за динара тиљаду, чиста злата за динара ти љаду и т. д). И онда је са свим умесно што се захтева, да се у њој мора та сума и означити, те да се зна шта се п колико се по меници има тражити, односно платити, Без тога меница не би вредила, јер не би имала својега тачно и несумњиво одређенога предмета; не би, дакле, било предмета обавезе, па по томе ни саме обавезе.

49. — Ова менична сума мора се, даље, са свим тачно отределити, а никако се не сме употребити ка-