Међу својима : роман

,

166 - __СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ

сетако радо читао у провинцији. Његова су уредника касабалије, од милоште, назвале најлајавијим човеком у земљи... Миле му био и сарадник. Три — четири причице послао за подлистак, набацио неколике шале, написао десетак чланака. „Лајави“ уредник према њему био необично љубазан. У писмима га називао и драгим пријатељем и уваженим књижевником. И редовно му прорицао најлепшу будућност. Додуше никад није послао ни једне паре у име хонорара за Милине радове... Али су така писма била милија од новаца... Миле их увек носио у џепу. Читао их по неколико пута, чак и пријатељима показивао. Ко би му још могао та писма да откупи!.. Кад је дошао у предсобље и покуцао на врата, осмехну се. Какво ће да буде изненађење!.. Какав ли дочек!.. Боже!.. Отвори врата и уљезе у собу. У врху, поред прозора, седи ћелави младић, сув, окошт, погурен. Наслонио се на обичан, прост дрвени сто. Пише... По столу, по столицама, по поду, око њега и иза њега, разбацане некакве новине, папири. Испод на= виљка новина провирује полеђина некакве дрвене књиге. Испод младићева лакта провирују маказе... Тинтарница стара, окрхана, накривила се, улупила... Два преломљена држаља, набачена око ње, као да је подупиру. У другом крају собе, један према другоме, седе за столовима два голобраца. Изгледају као ђаци. Пред њима само некакви папирићи. Ситни, ситни папирићи. Обојица пишу оловкама. Често испод ока погледају један на другога и пригушено се засмеју.

= Коме сад да' се јавимг — помисли Миле, стојећи насред собе и зачуђено разгледајући. Гдје ли је уредник 2... |

Ћелави младић као да изрони испод новина. Подиже главу и мрко погледа на Милу.

= Шта желитег — запита некако хладно, го– тово осорно.

= Ја сам Миле Илић, — престави се Миле, лако се наклонивши, — Сарадник сам Слова. Тражим господина уредника.