Међу својима : роман

185 СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ

Попа би некако и прежалили... Хвала Богу... Умрло је толико попова на свету, па нека умре и он... Него ко ће наћи новога 2... Како ће се тог... Кад се једном нађе и одабере, не може се више мењати... Станиша читав дан само о томе размишљао. Сад, ето, дошао час да покаже колико зна и колико __ вреди... Сад или никад... Ако изгуби главу, као што други изгубили — зло... Све оде наопако... Само што ни он није могао да смисли готово ништа. Гомила испушених цигара на широкој линији све више расла, низ празних кавених ибрика ширио се до на крај стола, чак и боци ракије почео да у дно загледа... А све — узалуд... Тешко се ма чему згодном досетити... Тешко... И један Гледстон, кад би однекуд дошао, и он би морао, мислећи о овом, да малакше и да одступи. Напослетку као да пљуну на све... Поче да пере руке као Пилат. Залуд га и Митар и Васиљ молили, преклињали да се прибере, да опет мућне главом.

=— Катастрофа је неизбјежна!.. Неизбјежна! снуждено каже. — Нико помоћи не може... Ни ја, ни нико...

— Нико, — зашушкета и Васиљ и сетно за клима главом. 5 -

— А да ме недавно наш Миле послушао, сад се нико бринуо неби, — опет ће (Станиша јаче, лагано увијајући бркове. — Био би досад и иншталиран овђе...

Његова примедба као да увреди Митра. И ако се љутио на Милу, још му ипак био наклоњен, готово га волео. Сам га често грдио, нападао, али никако није трпео да и други напада.

=— ја бих и сад волио Мили, нет“ иком другом, — избаци осорно, инаџијски.

— И ја бих, — усуди се Васиљ да каже, не чекајући на Станишу. Станиша поћута мало. Ухвати се за браду, замисли. Па и он тихо отегну:

= Ија...