Међу својима : роман

34 5 СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ

=— Добро нам дошго...

«Он спусти штап поред зида, узе је за руке н стегну снажно, пријатељски.

— Једва те познадох, — рече, гледајућијој право у очи. — Како си се развила!..

— Аја...

Тек сада као да се присети да више није дете. Не сме више тако отворено, готово на улици, да се показује толико љубазна... Та он је прави момак!._ А туђин!..

= Чула сам да си дошао, — рече тише, лагано извлачећи руке из његових и узмичући. — И чим си се јавио, одмах сам знала да си ти...

— Како си лијепа! — рече он искрено и задив= љено, не пазећи на њене речи и ако је чуо и дубоко гледао у њу.

Она не одговори. Поправи косу изнад чела, притегну хаљину на прсима и ослони се раменом уз: стабло грбаве смокве.

— А колицна си била!

Хтео би још што да каже, да је похвали, а не гна. Понекад! налазио речи у изобиљу, а сад ни једна једина, згодна и умесна, да му пане на памет. Несвесно узе два камичка са зида и поче се играти њима.

= Дуго си остао на школама, — опет ће она желећи да заподене разговор, а свилену мараму држи у руци и лако измахује њомс око себе. Толико година!.. =-

== А“тиг.. Све била овђег..

— Нисам, — одговори она весело, са неким поносом. —= И ја сам ишла на страну... У ђевојачку школу... Двије године сам остала.

— Самог.. = ·

= Отац ми није дао дами даље учим, — шапатом одговори она и намах као да се снужди. Каже: доста и толико...

А он, старајући се да је развесели и потсети на појединости, што их вежу, показа на оближњу трешњу. 5