Међу својима : роман

МЕЂУ СВОЈИМА 5 37

кладио да ће моћи противницима, — поред свију њихових петљанија, — да наметне Милу за попа... Чак Бе га они прогласити својим кандидатом. На то би се заклео.

И није хтео да се огледа са каквим незнатним пришипетљом противничким, са неком рђом... То би била срамота, грдно понижење, за једнога човека његове главе и његових способности. Он је желео да се огледа са најбољим од најбољих, са самим газлом Михом, председником црквене општине и поглавицом читава противничког табора. Њега победити и изиграти, па умрети!... То као да била једина и највећа жеља Станишина.

Силни, толико спомињани гаван касабалијски, газда Михо, изгледао је као неко ненадмашно страшило свима слабима и немоћнима. Он је у својим великим, нимало господским, рукама, чврсто држао већу половицу чаршије. Сви му готово били муштерије и сви задужени. Кад би онако крупан, голем, са својим црвеним фесом на глави и тешким Бурком на плећима, праћен двојицом слуга лагано ишао чаршијом, чинило се као да иде паша какав. Сви, угледавши га, шапатом су говорили један другоме „иде“ и брзо трнули цигаре што их држали у рукама, или их сакривали за леђа. И сви се, са пуно поштовања, дизали испред њега, наклањали се. Скидали су понизно капе и остајали гологлави и наклоњени све док не прође... Ако је, случајно, застао да са понеким проговори, да упита што, тај је снебивајући се сметено тапкао на месту од чудне неке среће, трептао очима, трљао руке. Ако је кога

прекорио, бледио је јадник, гурио се, премирао. Није се смео бранити нити ишта одговарати. Боже сачувај!... Ко би још желео да буде назван незахвалником и безобразником и да га комшије избацују из својих дућана!

Ти смирени људи живели су како је хтео газда Михо и мислили онако, како је мислио он. Другога мишљења није смело бити. Ако се, случајно, некоме и догодила та голема несрећа да, макар у ситном

тај ||

Мик