Међу својима : роман

МЕЂУ СВОЈИМА 51

да кара или да брани. А он се готово завали уз јастук и грохотом се смеје:

— Разби, разби, цуро. Не бој се ти! Има бабо, купиће бабо нову...

И што она више расла, он све питомији према њој. Кад му пошла у школу, читава чаршија није

о другом ни говорила, него о њезиним песмама, о <=

молитвама што их учила. О испитима, кад добила дар, — наравно најлепши, — чашћавали се сви. Учитеља кљукали вином, ракијом, кавом. Хвалили га, узносили. Газди долазиле остале газде да честитају. Код куће жене врвиле као о свадби.

Пошто је свршила школу, пријатељи наговараху газду да је пошаље на страну, да се у којој вишој школи школује. Није дао ни проговорити. Бранио се, отимао, љутио. Кући одлазио љутит, па и тамо галамио, грдио. Лакше му некако било кад виче и грди... Напослетку „за срећу ђетета“ омекша и попусти. Сам је одвео, сам наместио у добру кућу, сам уписао у школу. Кад се, при растанку, пољубио с њом, није ни заплакао. Шта више смешкао се, са задовољством човека који је направио један добар посао. Чак и издашнији био него обично. У механи частио тројицу незнанаца, само ради тога што су онако, као узгред, напоменули како „има прекрасно дијете“... 5

Али чим се повратио с пута, пуста му кућа без ње. Макне у једну собу па побегне, крене у другу, па и отуд побегне. Бежи од куће и од баште и од свега. Непрестано се жали, уздише. Где год кога ухвати, јада му се. И са слугама говори некако изморено, као болесник. Умори их непрестаним јадиковкама. Радије би трпели и псовке и ударце него вајкање тако. И сва кућа као да. клону због тога и изгуби свој мир. Ни двадесет дана није могао из-– држати. Одмах се напремио и кренуо јој у походе. И отада ишао редовно. Ишао много чешће него поп своме Мили. -

Кад се навршиле две године, исписао је из школе.