Међу својима : роман

~

МЕЂУ СВОЈИМА 53:

— Почетак је сретан и пресретан, — рече, значајно издигавши кажипрст према носу и узвивши густим обрвама. — Сад ако наставимо тако, само паметно и дипломатски, све ће бити у реду.

Поп готово није могао да•верује у оно што му казано. Гледао је задивљен у Станишу као у каква · чаробника. „је ли могућег.. је ли могуће>“ Као да пита исебе и њега. Затим смирено састави руке на прсима и поче ломити прсте:

—- Хоће ли Бог на ме недостојног излити толику срећуг — гануто запита, погледом молећи Станишу, да опет све понови.

— Сад је све у вашим рукама, — одговори Станиша некако гордо, покровитељски. — Сад да видим вашу памет и вјештину... И да видим ту Милину школу...

Поп скиде камилавку с главе и спусти је на столицу. Превуче прстима преко чела, као да отире крупан зној, и поче гладити косу.

— Лако ћемо ми... Лако... — избаци тихо, а још никаконе може да верује да је све уређено. Ти си свршио главно... Ти си утрао пут...

Па се поклони према сребрној икони, која се блистала на обељеном зиду, и одиже руке као на молитви: Е

= Бог нека ти плати!..

Одмах је отишао да тражи Милу. Није му дао ни да се наједе, — затекао га баш за доручком, него се одмах почео врпољити око њега. Обилази, куцка га по рамену, милује по коси, умиљава се. Томана се наљути ради тога. Испочетка још и ћутала и само га мрко посматралаћиспод ока, као псето кад хоће да угризе, Касније поче и да гунђа и да прекорава. Напослетку, не могавши више ни да гледа, изађе из собе и љутито лупну вратима.

Поп се осмехну и намигну за њом. Као да је само на то и чекао да оде, да се измакне.

— Е вријеме је, соколе, — поче полако, једнако се умиљавајући, — да мало обиђеш и наше виђеније људе, да их посјетиш.