Милтон и Његош : огледи о нашим културним додирима са Енглезима

које се до пре 50 година у Енглеској са сигурношћу држало да је дело једног енглеског племића, који у прологу за себе вели да је „богле т Епјапа јп (ће (омпе ој 5атсе АРбопе“, и који се сматрао „оцем енглеске прозе“ — у којем се спомиње наша земља. Сер Џон у њему описује свој пут у Свету Земљу и на Исток и даје евентуалним путницима упутства како ће најбоље стићи у Јерусалим пешице, на коњу или морем. Путник који долази са Запада може, вели, путовати преко Немачке и Мађарске „док не пређе Дунав, који је врло велика река и тече из Немачке испод Ломбардије и прима у себе четрдесет других река па тече кроз Мађарску и кроз Хрватску и утиче у море тако јако и с толиком силином да је вода слатка на тридесет миља од обале, и после се путује

с

у Београд и прелази у Бугарску.....:

Нешто пре првог енглеског издања овог класичног путописа, чувени енглески штампар Вилиам Какстон објавио је на енглеском свој превод с француског једне од свакако многобројних верзија чувене Хронике Виљема архиепископа Тирског, која је на латинском угледала свет у 12 веку. У њој је писац, пореклом Јерусалимљанин који се школовао у Италији, описао освајање Сирије и Палестине и крсташке походе, од којих је онај који описује енглески текст и који је водио Годфрид војвода лоренски, ишао преко наше земље. Ова хроника није остала непознат историски извор ни за нас, премда су је Французи много више изучавали него ми. Она би била вредна веће пажње него што јој се поклањала.

Енглески одломак овога дела појавио се на три века после пишчеве смрти. То остаје најстарији превод једног дела у којем је реч о нашој земљи. (На латинском има ранијих извора).