Милтон и Његош : огледи о нашим културним додирима са Енглезима

Њено писмо из Београда од 12 фебруара 1717 "упућено је било великом енглеском песнику Александру Попу, с којим су се пријатељски односи завршили правом књижевном свађом. Њена оста„ла писма о нашој земљи упућена су Каролини принцези од Велса и неком католичком опату, на којег чешће наилазимо у њеним писмима. Она су карактеристична нарочито због слике коју пружају о тешком страдању раје под јаничарима. Народ је живео у највећем страху, крио се по планинама, и он и стока. Јаничари су просто односили што им је требало без даљега. На путу од Београда „нас је пратила стража од 500 јаничара и ја сам плакала скоро сваког дана посматрајући њихову безобзирност у селима кроз која смо пролазили“. Народ је вредан, али је тлачење тако велико да је народ присиљен напуштати своје домове, занемаривати своје њиве и све што имају, због јаничара. Земља је сва обрасла шумом, пуна хајдука, али, вели, очевидно плодна. У Нишу су јој приповедали како је прошлогодишња берба грожђа била толико обилата да су сељаци копали у земљи рупе и сипали у њих комину. Али шта то помажег Народ

је у апсолутној милости и немилости јаничара. /8=-

Двадесет кола било је најмљено у Београду за превоз енглеског амбасадора у Ниш, уз извесну цену. Кад су стигли у Ниш, после седмодневног пута, јаничарски ага је просто отерао кочијаше не давши им ништа, иако једнима беху полипсали коњи, другима осакаћени. „Јадници се беху скупили око куће плачући и чулајући косе и браду, али нису могли добити ништа од безобзирних аскера. Ја бих им дала од свог новца, али би то било исто што ми

дати новац аги, који би им га одузео без гриже савести.“

На овом месту биће умесно поменути енглески превод једног нашег дела, пошто се односи на