Милтон и Његош : огледи о нашим културним додирима са Енглезима

цијом, а која стварно значи хармонију свију делова. (Он сматра расе природним вариететима, али усто и основно јединство човечанства сматра законом реда који важи за све. М он види прогрес у смањењу зависности од природе. С Баклом дели гледиште на природу као први услов и основ цивилизације; али сматра и борбу с природом основом свију других борба. М Кнежевић придаје разуму силу која одлучује прогрес: „Само разумом добива човек све већу моћ над природом, и над небом; само он уноси правду и слободу међу људе. Никоја друга снага не може променити човека, пошто се никоја друга снага у њему не мења“, велт он, слично Баклу. Али томе додаје оно што је битно за Карлајлову идеју творца историје: историју не ствара маса, већ генијалан човек. Прогрес човечанства не чине људи него духови, не чини људски род, него род мислилаца. Супротно Баклу Кнежевић сматра религију једином историском моћу која је могла деловати на масе друштва, кретати их, и дизати на виши ступањ моралности и појимања. Отуда су само религиозни иетички покрети потстицали и социјална кретања, а религиозна слобода моћно подстицала и доцнију политичку и социјалну слободу.

Ми Кнежевићу морамо признати и већу ширину погледа, више философскога смисла и јасност излагања, која излази из Баклових оквира. Кнежевић је по склопу својих мисли несумњиво био ближи Карлајлу. Премда му је недостајала Карлајлова страст за идејама и идеалима, онај замах мисли што животвори људе и ствари, била му је блиска Карлајлова непоколебљива вера у силу мисли. Он је с Карлајлом делио извесне назоре који су за његова схватања били битни: веру у достојанство човека и људске мисли; у тесну повезаност између слободе и морала; између разума и слободе, и једно чисто спиритуално и хуманистичко схватање историје као поља остварења људскога духа.