Млади борац

ТАКО МИ ВРАЋАМО ДУГ

Полако се кроз ноћну тишину преноси: „Веза, тишина! Непријатељ је близу“. Непрегледне колоне људи, полако, без ларме заузимају полазне положаје. Напред, скоро сасвим близу непријатеља, подвлачи се наша пешадија. Затим митраљези, бацачи, топови ... Све се укопава, све се припрема ... Некад су се наши другови, уморни и гладни, носећи на својим раменима рањенике, склањали у врлети Козаре и Дурмитора испред хорди фрицева. Шрапнели тешких топова и „елитне јединице“ пратиде су их у стопу. Као крвожедна јата тавранова летеле су штуке и свуда сејале cSipr и пустош. Непријатељ је мислио да смо пропали ... да је победа ћшхова ... А данас... Дуги редови укопаних бацача, десно од нас Руси, лево Бугари. Позади наша артиљерија ... и „каћуше“ .., Као стреле крстаре совјетски авиони. Команда пада: „Пали!" Као да се небо проломило!. Хиљаде и хиљаде граната лети тамо преко, на њихов положај. Штекћу митраљези. „Каћушина" претећа песма то је најлепша песма, симбол наше бор-6е и словенског братства. Лица Руса и тшртизана су озарена, погледи се сусрећу. Огрокни стубови дима и пламена дижу се тамо на непријатељским положајима. А непријатељ, бедан, избезумљено издигнутих руку бежи на запад! Све остављају у безглавом бегству. „Давај, давај, нагари!“ смеју се Руси. „Поздравите Хитлера", довикујемо- ми.

Борба је престала. Над кукурузна поља спушта се мрак. Изгледа да је за тренутак све мртво. Уствари све је у покрету. То је само предах за наше бацаче и толове. Кратак одмор пред нову борбу, лред нову победу! МИЛЕНКО КАРАН , поатећа чета, II батаљон

„ПРОПАГАНДА”

Била је ноћ и на фронту је владало затишје. На неких 500 метара испред. наших линија приметили смо неко комешање и .почесмо опрезно проматрати. Када су нам се очи мало боље навикле на мрак, утврдисмо да је то аутомобил са микрофоном. Почели су прво са одвратним немачким шлагерима, а затим се зачуо глас неког усташе који нам на српском језику уцути одприлике овакав позив: „Партизани! Предајте cel Код вас је у рововима блато, ви сте слабо обучени, немате шта да једете, код вас је беда и глад!“ Па онда тшново они исти бмрзнути шлагери којима су Немци за време окупације кужили простор. Исто оно што нам је огавни „Зендер Белград" пружао за време окупације. Очекивали смо са напрегнутом пажњом. После мале почивке поново се је јавио: „Краљ Петар he ускоро доћи у Југославију. Узалудна вам је трогодишња борба.. Приђите нама, а парола нека вам буде: „Камерад, камерад! Еуропа, Еуропа! Не гледајте на руске крволоке што убијају недужно стано. ,штво Немачке". Хтелн би, можда, фрицеви да нам још причају будалаштине и глупости, али ми то' више нисмо могли да подносимо. И не дозвољавајући им да до краја отпевају своју песму наши су одговорили на њихов позив, Послали су им преко, као „паролу“ нешто око 30 мина. Брзо их је прошла воља за „пропагандом“, а остало им је да размишљају како да нам поврате краља Петра. Љ. ].

МИТИНЗИ

омладине Космајске бригаде поводом велике офанзиве Црвене. армије 10 и 15 фебруара одржали су омладинци I, 111 и IV батаљона манифестационе митинге на којима су изразили своју љуб.ав и оданост Црвеној армији, маршалу Стаљину, маршалу Титу, Комсомолу и СКОЈ-у. На митингу 1 и IV батаљона отпевала је културна екипа Космајске бригаде химне и неколико песама. Друг Миодраг Ристић, борац I батаљона, говорио је „О значају совјетске офанзиве“, а друг Александар Деспотовић „О улози Комсомола и уОтаџбинском и народно-ослободилачком рату“ : . Друг Стеван Антонијевић је у своме излагању рекао: „Нећемо заостати за својим друговима и њиховим примерима пожртвовања и храбрости у борби за слободу свог народа“. Са митинга 111 батаљона упућена су два телеграма: Маршалу Титу и Централном комитету СКОЈ-а, у којима су омладинци изразили своју чврсту веру у победу, своје дивљење Црвеној армији и своју верност маршалу Титу и СКОЈ-у.

У БЕОГРАДСКОЈ ВОЈНОЈ БОЛНИЦИ

Још првог дана по уласу Црвене армије ц наших одреда у Београд, док су се по улицама још водиле жестоке борбе, велики број омладинаца и омладинки долазио. је у Војну да се стави на расположење Управи. Сваким даном све се више добровољаца јављало. Омладинци

и омладинке, било као болничари, медицинари, лекари и особље, својим пожртвованим и напорним радом помогли су ово највећој ратној болници на ослобођено територији наше земље. Сви су они знал! речи маршала Стаљина, који је приликом рекао, да после авијације и ар тилерије по својој важности долази војш санитет, јер исто толико, колико се борш боре са пушком без одмора и сна и са нитетски радници боре се без одмора i сна са највећом пожртвованошћу. Рад омладинаца у болници је напора! и тежак. Они не знају за радно време дан и ноћ су једно све зависи од ста ња болесника и рањеника. Лекари, меди цинари, болничари и остало особље, cbi су они једна радна јединица, једна ве лика породица,' коју везује заједнички i напоран рад. Две трећине целокупног бол ничког особља сачињавају добровољни са нитетски радници већином омладинци i омладинке. Мало слободног времена, кој им преостаје, посвећују они свом личнш

изграђивању у стручном и опште-културном правцу. Сарадња измењу болесника и особља је чврста. Они заједнички, на сваком одељењу имају своје зидне новине, које су велика радост и болесника и особља. Оне су огледало њиховог рада, болова, весеља и успеха у болничком животу. Рањеници и болесници, који по неколико месеци леже у гипсу или прездрављују тешке болести, са вољом пишу, сарађују и читају своје зидне новине, Често предвече, могу се видети групе омладинаца и омладинки болничког особља, како се окупљају око постеље неког рањеника или болесника, и где уз гитару, хармонику, песму и шалу развесељавају свог рањеног или болесног друга. У тим часовима не осећа се ко је лекао, ко медицинар, ко болничар или вратар а ко болесник. Заборављају се патње и болови, напори и оскудица. А када који друг или другарица напусте болницу, у њиховим очима су сузе растанка. Никада они неће заборавити нежност и пожртвованост својих другова, који су помогли да они што пре оздраве. Најмлађи рањеник и љубимац I хируршког одељења је 15-годишњи ученик гимназије и борац Светолик Станишић из Београда. Он је рањен 9 децембра у борбама у Срему у десну ногу. Сада лежи све до половине грудног коша у гипсу. Његове црне и паметне очи жељно гледају свуда наоколо и он прича, како је одмах по ослобођењу Београда отишао као добровољац у борбу. Он је млад, али са поносом каже да је пошао у борбу за слободу. Он је вредан. Иако тежак рањеник, он пише за зидне новине, чита и образује се. Млади муслиман из Гостивара, 20-годишњи Бари Баџетовић, борац је од 194! године. Борио се у Албанији све ,до пре 10 месеци, када је прешао у Србију и у борбама код Чачка био рањен у плућа. Он прича како се код њих у Македонији све било дигло у борбу. У његовим очима види се прекаљеност и вера у победу. Он жељно чита новине и са највећом пажњом из своје рањеничке постеље прати дневне догађаје. Још много и много рањених омладинаца и омладинки причају о својој борби и својим ранама. Има их из свих крајева наше земље. Сви они, врелих руку и врелих срдаца, имају исти пламен и жар у очима, И кад се њихове рањеничке собе напусте, понесе се осећање непобедиве младости, чврсте вере у крајњу победу. Ј.

Рањени борац Светолик Станишић

Мујезиновић: Бирчанка

Командант четвртог батаљона

Капетан Тица је стари ратник. Прошар је кроз све борбе од 1941 године па до данас. Рањаван је осам пута. Ако га запитате за ране, рећи he вам да је рањаван само четири пута. Остале ране не сматра за озбиљније, јер га нису дуже време одвајале од борбе. Оне су за њега незначајне. У ком год је батаљону био, тај батаљон је постајао ударнички. Код Јајца су две чете, батаљона, у ком је Тица био заменик команданта, заплениле 9 шараца, 68 непријатељских војника убиле а 78 заробиле. На Чакору је његов батаљон јуришао на дв% комплетно наоружана батаљона непријатељских војника и потпуно их разбио. Том приликом заплењено је 10 брзометних „шараца“, 4 бацача, убијено 56 Немаца и заплењен магацин пув муниције. Храбри командант јуришао је увек на челу свога батаљона, а његови борци, пуни мржње према непријатељу и љубави према свом руководиоцу, ишли су увек напред и не гледајући с каквим снагама располаже непријатељ, увек су побеђивали. Данас је Тица командант четвртог батаљона наше бригаде. На челу овог батаљона лепрша развијена застава добијена у августу прошле године за постигнути успех у току прошлог такмичења. Од прошлог такмичења па све до данас четвртн батаљон се увек показао достојан своје заставе. И у овом такмичењу батаљон команданта Тице показује се вредан на свим пољима рада. У задњбј борби овај батаљон је избацио из строја 480 непријатељских војника од којих је 198 убијено. Командант Тица и у такмичењу даје пример својим друговима, За пола сата Тица је научио да рукује пушко-митраљезом и тешким митраљезом „Максим", навестившн тиме такмичење свима руководиоцима у бригади.

ЉУБИИА Б. ЛОПИЧИЋ,

проп. отсек X. крајишке бригаде-

Преко телефона

Свиће, По који метак просвира кроз ваздух, па се све опет утиша. Наједном зове осматр.ачница, тражи централу. Јавим се јер сам ја дежурни. Траже везу са дивизионом. Укључујем и слушам разговор. ХалО, „тешки“, на нашем десном крилу, у непријатељским рововима, примећује се неко комешање и ларма. Изгледа да се тамо врши смена. Туците их брзом паљбом, синоћни елементи". —Убрзо тамо одјекује команда; „Даљина осамдесет метара, исти елементи, десно крило пали! Осматрачи, пазите! Пали!“ Чекамо напетих живаца резултат. Ево их, јављају се. „Хало, „тешки“, скрати за двеста педесет у десно“. Опет се са још већим нестрпљењем очекује резултат. Одједном, осматрач сав радостан ј-авља: „Тешкн“, само тако туци! Погодио право у ровове. Сад брзом паљбом, иста даљина“. „Ура!“ узвикују артиљерци и пуне топове. —Све батерије, даљина 84 метра, исти елементи, брза паљба, размак паљења два минута. Пали прваГ' Мало затим јављају преко централе да швабе безглаво беже, али их наши митраљези косе са свих страна. Паљба се прекида ... Наши борци заузимају непријаељске ровове. За мало па ће опет нагред... АЛЕКСАНДАР ЂОРЂЕВИЋ,

телефониста, чета за везу

Врој 1 9

МЛАДИ БОРАЦ

5