Млади борац

Алексеј Куликов се бори на превоју

Ј«дног дана, када Ааексеј Кулнков <sуде у дубокој старости и када, загрејан умиљатим сунцем ране Јесени, буде ведео на земљаном насипу пред куКом, лкружен унучићима, можда Кс моћи мирно и потанко да прича о лету 1942 годкнс, о борбама на Дону и Кубану и о навали непријатељске лавине пред којом су наше трупе за тренутак устукнуле. Он сада не може да прича мирно о тим догађајима. Још су му у сећашу дтрашни призори: гори степа и горак дим се ковитла над Ростовом, Салском и Новочеркаском; немачки бомбардери круже небом као }астреби, јуришазу на плен, крстаре; бомбе падају на степу, аа пут, у Дон и мртве рибе излазе на површину воде; гори жито, горе rpaдовп; с буком се руше дизалице; нема •мостова на Дону. Стада преплашених оваца јуре тамоuio по степским путевима. Туишо ричу говеда. Нема ко да музе краве, нити има ко да пнје млеко. Оно се просипа «о степи, мешазз'ћи се са дрз'мском пра*шном. И дан и ноћ падају уз потмулу лупу јабуке са преоптерећеног дрвећа. Гра*е су се савиле до земље; изгледало је да ke се сваког часа преломитн. ЈТадају Јабуке и њихова лупа удара у душу, одЈекује у слепоочницама. Неки стари козак у отрцаним чакширама, са одликовалем ка грудима, истрчава на друм коЗ'нм отступа војска и виче машући тојагом: Стоз'те, куда ћете? Коме нас презуштате? Друмовима се крећу стотине голоруskm људи. Деца се држе за скуте својих мајки. Осмогодишња сиротица носи у наручју свог малог брата. Промичу кола у којима седе рањени борци са главом наслоњеном на руке. Свима je срце ■испуњено горчином. Степом се шири горак мирис пелена. Дим изгореле шпеиице ковнтла се над шивама. Стално се •чузе лупа јабука које падај}', падају да -би. иструлиле. У тим данима је некима препукло лрце, док се већкни других срце прстворило у стену. Поред Куликова je остала ваака бораца. Неки су погинули, а неки Ј?шсу издржали, већ су побегли. Поли"тнчкн руководилац je погинуо. Пао je ллавном смрћу на превоју, а његово je тело отпловило низ Дон у море. Он ни ■мртав ннје престао да стеже врат фриiga евојим гвозденнм прстима. Вода их је однела заједно. До самих планина је стигао Куликов ла својим друговима. У клисури се бе<*во пенушао гготок. Командир чете, поручник Дубровин, осмехну се onopo и Куликову да je тај поток опеван ■у многим поносним песмама. Какве ли ће песме, Куликове, псаатн о нама двојици, када се овако бо■римо? рече поручник. Куликов виде лузе у његовим очима. Куликову је први пут у животу пала ,-иа памет мисао да човек живећи и умирући оставља траг за собом. Он не иетчезава као пролећни снег са поља. Свааи човек оставља успомену, добру или |>ђаву. Ту успомену чувају и планине кршеви, и реке н људи. Једног 1 дана ће људн стајати на овом превоју n сетиће *е Куликова. Да ли he га проклињати влн славити? Он рече поручнику: Дакле, друже поручниче, како ви љдлучите, тако ћемо и ми . . . Не могу више да отступам! ре>че поручник болно и шкрипну зубима да не би заплакао. Разуми, Куликове, ие могу! Не могу да одем преко пла«ина. Како ћу људима погледати у очи? }а сам официр Џрвеие армије и имам *фицирску част. Борићемо.се на живот и емрт. Куликов одговори: Разумем. Борићемо се на живот и «мрт, Оии остадоше на превоју. Лако је борити се када су ти иа ра■Мвнима крила ратне среће. Ти сам летиш у боЈ. Али мораш имати много сна.ге да би се борио када те прате ратне Иесрсће и невоље. Ни у једној војсци света не могу се наћи војници који бн ®е тако непоколебиво борили у данима

великих иеуспеха. Тако се може борити само руски војник. Ето, ми смо безбрижни, доброћудни, неорганизовани . . . Али када изненада наиђе несрећа и када непријатељ који надире триумфује и већ објављузе победу, у руском, војнику се рађа љутина и снага и бес и вештина. Он стисне зубе и каже сам себи: »Борићз' се на живот и смрт«. И бори се, постојан као стена. Нма људи који имазу много снаге за живот, али мало за смрт. Несрећан, убијен јадима к напаћен човск грчевито се држи живота, стално се кадајући да ће јсдног дана боље живети. 1 а нада му даје снагу да живи. Али да би човек могао да каже; »Борићу се на живот и смрт! Умрећу овде, али се нећу померити!« треба нмати много више снаге. Човеку је потребна велика душевна снага да би се борио поред своје раке, знајући да је нза планииа живот, али да он неће отићи тамо. Једног дана ће на овај превој доћи људи да виде место борбе. Онп ће говорити јсдан другоме: Ево, овде je стајао митраљез поручника Дубровина. Овде, иза камена, био је ров Алексеја Куликова. Он га је сам ископао својим ашовом. Ево, овде се види жљеб на камену, у који je Алексеј К\'ликов ставио своју снајперску п>'шку да би пуцао на Немце. Огде је искрвавио парторг*) Митрофан Лозовој. Ево гроба Николаја Рз'декка. Скиките капе! Он је био дечак, али је умро као ратник. Овом стазом су пузили Немци. »Предајте се!« викали су они, а Дубровин и Куликов су им одговарали смехом и куршумима. Плаиински одјек је многоструко поновио њихов смех. Изгледало је као да се саме планине смеју Немцима. Непријатеља су засипали меци, бомбе и камеше. Изгледало je као да се саме планине боре за себе. Крв је обоЈИла камење покривено маховином. Песници ће сџевати легенду: —. Зашто је Црно камење у планинама? Од погане иемачке крви. А ево камена са ружичастим и црвеним пругама у њему је крв Куликова. ПогледаЈте овај камен. На њемз' су трагови метака. Погледајте ову земљу. Она је натопљека крвљу и из ње je изникло дивно цвеће. Погледајте ове слободне планине. За њих се борио Алексеј Куликов, колхозник из Пензе са својим друговима. Они су се борилн тако, као да је оваЈ превој био последњи делић руске земље, а њих двозица последњи руски ратници. »Предајте се!« викали су им Немци, а они су одговарали смехом. Ни

умирући нису могли да разумеЈу зашто се тако упорно боре та два Руса. Не могу Немци да схвате величину рускс душе. Алексеј Куликсв није знао шта се дешава иза планина. Можда тамо и нема наше во]ске, можда смо заиста опкољени и свему je Kpaj? Али он је рекао себи: »Борићу се на живот и смрт!« И борио се. Не, не може пропасти Рускја. Ми ћемо живети на слободној руској земљи. Тако су се онн држали целог дана и целе ноћи, а ујутру је однекуда дошла чета и сменила их. Тек тада je Куликов осетио да )е сав израшављен и смртно уморан. Он je лежао на рукама болничара, беспомоћан као дете, слаб и телом и духом... Одвезоше га преко планина. Он се возио аутомобилом по дивном широком друму, који је сам јурио под точковима. Дуж друма је стајало чудновато дрвеће, ко)е Куликов досада никада ни]е видео, већ je о њему само чуо: чемпреси, палме, платани .. . Он их није много гледао и ни]е им се дуго чудио. Посматрао је он друм којим се војска кретала ка фронту. Пролазили су. нови пукови са златно-жутим машинкама и зеленим митраљезима, за »има су се вукли кратки и дугачки топсви, минобацачи, слични грамофонима и »Каћуше«, покривене сивим шаторским платном. Пролазили су нозн руски тенкови са којих се још није ољуштила боја; пролазили су бљештави, лаковани амерички аутомобилк; пролазили су планински стрелци са звездом на шеширима широког обода; пролазили су коњаници са чупавим огртачима на раменима; пролазили су Азербејџанци, Ђурђијанци, Руси, можда људи из Пензе. Куликов се чежњиво загледао у аутомобиле и лица људн. Он није више осеhao своје ране. »Аха!« викало је све у њему. ■— »Шта сам ја говорио? Безгранична је наша скага! Нико нас не може no'kopHTn!« Он стрже са чела крвави завој да му не би сметао да гледа друм и машући њим, викнј' воЈницима који су пролазнли: Хеј! Момци! Земљаци! Срећан пут! Борпте се као што смо се ми борили на превоју! Не попуштајте! Удрите Немца! Лако га је тући! Ја ћу се брзо вратити. Биће ми потребна само осредња оправка. Довиђења! *) партиски организатор.

Борис Горбатов

Роза ЛигусовиЂ јунакиња из јуриша на Кенигсберг

Москва, 19 априла Пред музејом престониде Источне Пруске на свечан начин одликована је по други пут орденом Црвене заставе двадесетогодшиња Роза Лигусовић која се нарочито истакла приликом јуриша на Кенигсберг. Роза је преживела страховиту трагедију у току овога рата: она је изгубила целу породицу од немачке бомбе која ie пала у њену кућу а која се налазила у склоништу. Роза је ступила у једну совјетску јединицу хао војник и имала је само једну жељу а та ie била да освети своју породицу. Као болничарка пратила је своју јединицу све до Можајска, а касније из Можајска у Кенигсберг. Нарочито се истакла у борбама на Дњепру. За време најжешће борбе она је спасла 40 рањеника заједно са њиховим оружјем. Тада је први пут одлинована орденом Црвене заставе. Приликом јуриша на Кенигсберг Роза се је налазила одмах иза првих редова своје јединице. Пренела је са бојног поља 20 рањеника и скломила их иза зидова тврђаве. Пет немачких војника с пушкомитраљезима приметили су Розу и рањенике и пошли према њима. Роза ie у том тренутку пошла да пренесе једног совјетског рањеника који је лежао на истом путу. Била је без оружја. Могла је да легне иа земљу и Немци би можда прошли поред ње а да је не примете. Међутим, Роза ie одлучила да спасе рањснике макар и по цеиу свог живота. Не обзирући се на Немце она је притрчала рањеном црвеноармејцу, узела од њега једну ручну гранату и пошла према непријатељима. Ме-

ђутим када се налазила 30 до 40 корака далеко од Немаца, оАи су један sa другим побијени од созјетских курира који су похитали у помоћ младој девојци. Роза Лигусовић одликована је други пут орденом Црвене заставе. Сада заједно са нашим јединицама напредује према Берлину.

(ТАСС).

АНТОЛОГИЈД НШЕ ПОЕЗИЈЕ НА РУСНОМ ЈЕЗНКУ

Москва, 19 априла

У Москви је изашла Антологија српске поезије, која садржи прва дела преведена на руски језик од песника XIX и XX столећа: Бранка Радичевића, Јакшића, Идиha, Станимировића и Змаја Јованоаића. Исто тако су објављене и песме песника-бораца који описују херојску борбу народа Југославије против немачких завојевача. Нарочито се истиче песма „Напријед“ посвећена маршалу Титу од Владимира Назора хрватског партизанског 70годишњег песника. У Совјетском Савезу |е такође објављена антологија српских пссама, коју је саставио црногорски песник Радуле Стјенски, аутор многих књига о Југославији и песме „Маршал Тито".

(ТАСС).

ПОБЕДА »ЦРВЕНЕ ЗВЕЗДЕ« У ТИРАНИ

У Тирани је 22 априла, пред 25.000 гледалаца одиграна утакмица измс!>у »Up вене звезде« и тиранског спортског клуба »Тирана«, појачаног неколицином олличних играча. Овако састављен домаћи тим пружио је снажан отпор roстима из Југославије, но ипак подлегав са резултатом 5:2 (2:1). Утакмица је била веома жива и лепа и протекла је без грубости. И један и други тим играли су »фер«. I олове за »Црвену звезду« дали су језеркић, Митић, Томашевић, Печенчић и Станковић (из пенала). Овој живој и узбудљивој утакмици, у којој се омладина јуначке и мученичке Албаније срела са синовима Титове Југославије, присуствовао је Енвер Хоџа са шефовима свих савезничких мисвја, а пријем, на који су наши млади спортисти наишли, сведочи да су наши народи, браћа по оружју и патњама, браћа по неравној борби и страдањима за право на живот, остали један другоме блиски. То су доказале овације одушевљене албанске публике југословенским спортистима, а кроз њих читавој Југославији, њеним борцима и њеним победама. Ову утакмицу коректно је и без грешака судио један месни судија.

Р. Р,

СУБОТИЦА —ЈЕДИНСТВО б:0 Т5-ог априла гостовала је у Крагујевцу репрезентацнја Суботице. Протнвник ]ој зе био крагујевачки спорт клуб »Јединство«. Гости су били у сталној надмоћности и заслужено су однели високу победу од 8:0. Поаодом одлуке министарстза просвете Одлуком министарства просвете о оснивашу фис-културних друштава дат ]е ]асан смер у погледу начина органнзације фис-културе у Србији. Спортскн клубови, фис-културна друштва, осннваhe се по синдикалним струковним савезима и по организацијама УСАОС-аПрема томе излази да hs железничарн имати своје фис-културно друштво са. свим секцијама, металци своЈе итд. Свака секција ће опет имати своје огранке по предузећима и устаиовама исте струке, односно истог синдиката. Значи да ke на пр. ногометна секција фис-културног друштва металаца моћи имати твмове у сваком металском предузећу, од чијих ke се играча по потреби бират* репрезентативан тим клуба металаца. Тако исто стоји и за остале гране фно културе у сваком синдикату и омладинској организацији. У Београду већ је основан омладински фис-културни клуб »Црвена звезда« Ci свим секцијама. Свака њена секција осниваће своје огранке по рејоннма, домовима и школама. На тај начин фис-култура ћс свестрано и масовно обухваткти све слојеве народа. Из овакве одлуке излази да уогшгтс неће моћи постојати клубови на старннм принципима, тј. уски, малобројнп, којн гаје професионалнзам и штетно реко дерство ради остварења својих трговачких, клубашких интереса, где се фавоогзира спортска једностраност клупских чланова и у којима спортска делатност одваја чланство од политичког и културног живота и отупљује љихову националну и политичку свест. Само посто Јање оваквнх кЛубова значило би слабљење снага нових фис-културннх друштава, значило би слабљење масовности и свестраности, главних принцнпа нове фис-културе. Омладина Србије поздравиће ову мудру одлуку нашег министра просвете, којом су организационо ударени темељи масовности фис-културе и спорта, кроз које треба свестрано ојачати способкости нашег народа за рат и изград-

њу земље.

Световар Глигорв^

Број 27

7