Моја педесетогодишњица књижевнога и културнога рада...

1889. Написао сам књигу Наука о земљоделству 11. део: Ливадарство, са 48 слика у слогу. Од Министарства Финансија награђено дело. Ове сам године први пут. стављен у пензију као управитељ Ратарске школе, коју сам пре седам година основао. Велим први пут, зато, што сам од ове, па до 1897. године три пута стављан у пензију и враћан натраг за управитеља, што је зависило нешто од личног, нешто од партијског расположења или нерасположења дотичних Министара Народне Привреде према мени, који су се из разних политичких партија у томе времену мењали, али су у исто доба и велику улогу играле и мучки организоване иудејствоване личне инГприге мојих противника, о чему је знао још из раније и Нраљ Милан, па ми је, кад ме је 1883. године још одликовао орденом св. Саве, рекао : „Ви, г. Радићу, имате много противника, али Ви продужите Ваш користан рад и не осврћите се на њих, него имајте на уму ону изреку : да гори увек на бољега мрзи!“... Од последњег пензионисања па на даље, указивали су ми понеки Министри „милост" хвала им —, постављајући ме од времена на време за хонорарног професора на истој школи, па сам и у том, баш незавидљивом положају, ипак некима сметао...