Мој живот и рад

160

се упознао, има већ много година од онда, кад сам био у Друштву Едисон у Детроиту, вероватно 1887. године или тако нешто. Специалисти за електрицитет били су се састали у Атлантик Сити на конгрес где је Едисон, као највиђенији представник ове науке, одржао један говор. Тада сам радио на моме апарату са газолином и већина мојих познаника рачунајући ту и моје колеге из Електричног Друштва, говорили су ми да је рад на таквом једном мотору празно губљење времена, пошто ће електрицитет бити једина моторна снага у будућности. Ове критике ме нису поколебале и напустио сам свој посао тврдоглаво. Али налазећи се у Едисоновом друштву, хтео сам чути да ли овај славни мајстор у електрицитету мисли да ће ова сила одиста бити једног дана једина моторна снага. И чим Едисон заврши свој говор, удесио сам да добијем неколико минута разговора с њим, и објасних му шта сам радио. Одмах га је то заинтересовало, као што су га интересовала сва научна истраживања. Упитах га да ли мисли да може имати будућности један апарат са унутрашњом комбустијом (горењем). Он ми одгоаори од прилике ово: „Да, има будућности сваки самосталан, лак и снажан апарат. Никад неће бити довољан само један тип апарата за све наше потребе. Још се не зна шта ће електрицитет моћи дати, али сам уверен да сам не може бити довољан за све. Не напуштајте свој мотор. Ако успете у томе што сте почели, дадеко ћете отерати. “ Ето шта нарочито одликује Едисона. Тај човек је заузимао необично видно место у електричној индз г стрији, групи коју је тада носило младалачко одушевљење. Али док је велика маса електричара цела будућност видела само у електрицитету, Едисок