Мој живот и рад

се сећају шта смо радили. Ако се покушало са једним послом па се није успело, увек се неко сећа тога резултата. Али ја не полажем особито на то да се моји људи сећају свега што су други покушали, без успеха. То би нас довело ускоро на то да имамо одвећ велики број немогућности. А у томе се састоји опаска страна одвише потпуних архива. Ако држите дневник свих несрећних огледа, добићете убрзо листу из које ћете видети да немате много што покушати. Међутим из тога што је један човек насео у извесном послу, несме се закључити да неко други неће у њему успети. Рекли су нам да нећемо моћи лити сиво гвожђе помоћу нашег метода бесконачног ланца. Међутим ми то чинимо. Човек који је успео, није знао за резултате ранијих огледа. Или је бар имао памети да се не даде обесхрабрити. Шта више један списак неуспелих огледа, нарочито ако је рађен озбнљно и верџо, одваја младе људе од нових покушаја. Неколико најбољих успеха, међутим, дошли су отуда што смо пустили лудаке да се баце на послове у које паметни никад не би смели крочити.

Забрањено је рећи: „немогуће". Ми немамо стручњака. Били смо нажалост принуђени да се отресемо сваког човека који би почео да се сматра стручњаком. Ту претенсију човек никад нема кад добро познаје свој посао и кад је свестан свега што још има да научи. Човек који један посао претрпава својом уображеношћу, својом претенсијом, својом самоувереношћу, такав је човек елеменат нереда кога се треба отрести што пре. Он више није у стању учинити услугекоје би могле накнадити незгоде његових мана. Човек који познаје свој занат види пред собом