Мој живот и рад

део који лијемо има своју радионицу или своје радионице, према количинама које предвиђа програм фабрикадије. Радионични алати су сви начињени с обзиром на јединствени модел који се ту израђује. На тај начинсвак,радник и има да врши само једну и увек исту операцију.ј Једна радионицама садржи само једну ваздушну пругу за коју се закачињу с времена на време мале платформе са калупима. Не улазећи у техничке појединости, рећи ћу да се изрзда калупа и средине и уметање средине врше на платформама које се крећу. Метал се лије на другом крају, а кретање платформе се наставља. У тренутку кад калуп који је метал примио заврши свој пут, метал се је довољно охладио да би на исти аутоматски начин продужио пут ка другим радионицама где се врши чишћење, израђивање и склапање. За то време, платформа наставља свој кружни пут тражећи нове терете. Узмимо склапаље утеривача (пистона) и његове шипке. Чак и по старом систему, ова операција трајала је само три минута, и могло се мислити да је ту постигнуто савршенство. За тај посао требало је две тезге и двадесет осам људи. Они су успевали да склопе за деветочасовни радни дан сто седамдесет пет утеривача и шипки; то значи за свакн комад тачно три минута и пет секунада. Ови делови нису контролисани, и радионица где се вршило склапање враћала је велики број као рђаве. Тај посар је био врло прост; радник је извлачио вретено из клипа, премазао га зејтином, стављао шипку на своје место, увлачио вретено у шипку и у утеривач, стезао један шраф и отпуштао други; то је било све.

65

Форд, Мој Живот и Рад.