Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : IV књига : С—Ш

ОВЕТА ГОРА (АТОНСКА)

И у другој периоди 0. Г. се још за дуто налазила под трчко-византиском влашћу. Затим је (1204) потпала под католичку крсташку солунску краљевину, коју су створили витезови четвртог креташког рата, од како су заједно са Млечићима освојили и поделили Византију. Од солунских

крсташа, шреотели су (О. Г. опет Грди, и.

то прво епирски, кад су срушили и за узели – крсташку | солунску – краљевину (1923), а затим никејски Грци, кад су од епирских Грка отели Солун (1242). Када је, уласком никејских Грка у кресташкомлетачки Цариград (1261), обновљена, стара Византија на Босфору, и О. Г. је прешла у састав васпостављенот византиског царства. Од обновљене Византије узели су (О. Г. Срби под краљем Душаном (1345/46). Српска је власт тамо трајала све до погибије Душановог деспота Угљеше у маричкој битци (1371). После су на G. PF. опет загосподарили Византинци, имајући Да је бране од Турака Османлија.

Најважније је прво доба ове периоде, т. ). до прелаза С. Г. из византиске под крсташку власт (до 1204). Монаштво је тада тамо достигло врхунац свога, нашпредовања: Q. Г. је постала, не само грчки него и општеправославни Јерусалим. Оволики нагли полет био је пре свега омогу-

ћен тадањим сјајним обновама византи- |

ске моћи на суху и на мору, а уједно и раширењем византиског православља. код многих околних племена, нарочито код балканских СОловена и код Руса. Монаси и манастири умножили су се тада Ha C Г. више него икада. 'Тамо су долазили, ради испаштања или ради подизања, манастира, највиђенији људи, чак и од владалачког рода. Поред све већег броја омањих манастирића, саграђене су тада и простране, многољудне, богате и чувене лавре, које су, као задужбине велеможних испосника, добијале велика, имања и дареве од владалаца. Знаменити ктитори тих лаври израдили су им ослобођење од сваке протине власти, самоуправу и непосредну зависност од вивантиских самодржаца, врховних заштитника (О. IT. "o су, поред манастирића и протиних карејских ћелија, т. вв. царски манастири или дарске лавре. У вези са њиховим постанком и са борбом, коју су њихови игумани повели с протом око првенства и шревла'сти у манастирском савезу (О. Г., ограничена, је у 'ово доба и протина моћ. Уједно су решена и питања о разним новим 110требама, као и о новим искушењима, пониклим у тадашњој мнотољудној и сложенијој средини (О. Г. Ове је то учињено помоћу два царска и једног пшатјријарашког устава (О. Г., који су донесени по предлогу сабора отаца (О. Г., а после царских и патријаршиских посредовања и извиђаја [у реченим зађевицама. (О. Г. Први од тих устава, т. зв. трагос (јарац, T. |. писан на јарећој кожи) дао је (О. Г. византиски цар Јован Цимисхија (979), a

остала, су два од цара Константина Мономаха (1046) и од цариградског патријарха. Антонија (1394). :

Први велики и самоуправни манастир на С. Г., данашњу лавру Ов. Атанасија под самом Атонском Планином, основао

je, још. у почетку ове периоде, утледни

грчки монах Атанасије, средствима, која му је за то даровао његов пријатељ, византиски војвода, доцнији цар, Нићифор П Фока, и то из огромног плена, који је задобио освојењем арабљанског гусарског гнезда на Криту (961). Војвода је и сам намеравао повући се као монах 7 Атанасијев манастир, чим он буде готов. Но када се војном буном попео на царски престо (963), одустао је од те намере, па се шта више оженио царицом удовом Теофанијом. Међутим, Атанасије је довршио своју лавру, измолио је за њу од Фоке, па после и од Цимисхије, независност од C. IT. проте, самоуправу и непосредну царску заштиту, као и нове велике поклоне, у драгоценостима и имању, постао јој је први игуман и напунио ју је монасима, (око 100, у доцније доба чак до 700). :

Слава Атанасијева и његове лавре шпокренула је убрзо и друге испоснике, не само Грке, него и од других православних народа, да на О. Г. подигну сличне самосталне царске манастире, сваки за калуђере свога народа. А и Византији се свиђало a на (. Г: поникне једно општеправославно монашко светилиште. Још

“за Атанасијева живота подигао је тамо

његов пријатељ, великаш Јован Ивирац (Ђурђијанац), за монахе свога, племена чувену ивирску лавру. Но она, се од 14 века погрчила, па је и данас грчка. До краја 10 века сазидане су на (. Г. још: данашња велика грчка лавра Ватопед, манастир Амалфитански за Грке из италијанске трговачке вароши Амалфи (данас рушевина C. P. Марфино) и т. д. Атонска се Гора још од тада шрочула, по целом православљу као (О. Г.

Већ од 11 века почеди су се на С. Г. непаштати и Словени, као на шр. велики руски испосник, CB. Антоније Кијевопештерски, оснивалац кијевске лавре. Наскоро су Руси на (О. Г. добили мали грчки манастир Дрводељин, на месту, где је данас Богородичин скит. Од 1169 прешао је у њихове руке и већи грчки манастир Св. Пантелејмона, или Солунчев, т. ]. данашњи руски стари манастир у брдима, од прилике на сат далеко од велелепнот руског манастира на мору, који је у скром-

кијем облику основан од Грка у 18 веку.

Руси су се тамо одржали бар до краја, ове периоде. Затим их је, не зна се кад и. како, нестало на (О. Г., а њихов стари Ов. Пантелејмон, коме је припадао и Дрводељин манастирић, пао је најпре у српске, па онда у грчке руке, све док у прошлом веку (1870) није опет постао руски.