Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : IV књига : С—Ш

ОВЕТА ДОРА (АТОНСКА)

мах разрезали тамошњој монашкој општини тежак годишњи данак, и ударили су јој и друге намете. Међутим, још при свом продирању у Византију и у државе балканских Оловена, и шри уништењу. тамошњих православних дворова, т. ]. још крајем 14 и у току 15 века, османлиски освајачи пресекли су главне изворе, из којих је (О. Г. mpe обасишана поклонима. у имању и дратоценостима, а. уједно су јој опљачкали и заузели сва манастир ска имања ван њених најужих граница. Под таквим материјалним ударцима, запустели су убрзо многи манастири. Tek крајем 16 века допуштено је онима, који су се одржали, да бар један део отетих. имања. откупе од турских власника. Али, због турске владавине, обрада тих далеких добара, т. зв. метоха, била. је једва. могућа. У том су између још живих тамешњих манастира настале дуге парнице око имовине запустелих манастира. Залуд су од друге половине 15, а нарочито од 16 Века, помагали QC. |. даровима у новцу и имању влашко-молдавски, а каткад и руски, владари. Залуд су се и сами калуђери (О. Г. од 17 века па надаље, размилели по православним крајевима, Турске и по Русији, да скупљају милостињу. Све је то било недовољно, а. у новије време дошли су и нови удари. Румунија је конфисковала имања (. 1. манастира. у. Влашкој и Молдавској (18683), а тако исто и Русија у Русији (1873). Да би плаћали Турцима данке и намете, и да би могли живети, протат и О. Г. манастири морали су се, још од краја, 16 века, задуживати. Дуг протата. одужен је једаншут продајом шротатеких карејских ћелија манастирима (О. Г. Том је приликом највише тих ћелија купио Хиландар (1661), тако да он и данас има у Кареји многобројне ћелије. Но већ у 18 веку и протат и манастири опет су трцали у дугу. Тек што су се поново мало раздужили, а Турци су их још једном материјално упропастили, за казну што су се неки тамошњи грчки манастири помешали у грчки устанак (1821). Између осталих несрећа, које је тада претрпела. О. Г., она је 9 година морала издржавати једно турско одељење војске као посаду. Тек од краја прошлог века настало је тамо неко материјално опорављење. Али у најновије време (О. Г. је опет ватгретила, беда. Грчка влада је на имањима (ОТА, манастира у Халкидици, с изузетком хиландарских | имања, извела аграрну реформу у корист малоазиских грчких избеглица, а бољшевичка Русија узаштила је манастирске. капитале у Русији. и ди-

тла. је сасвим (руже од мнопобројних руских

монаха у (0. Г. Будућност моналштва Ha (0. Г. не изгледа ни мало (уичаота.

Трећа периода обележена. је и другим дубоким променама у ранијем стању (С. Го Њихов главни узрок био је горе ошисани тешки материјални положај О.

а сем тога, донекле, слободнији дух нових времена. :

Од како су стари заштитници и стараоци Q. PF. византиски и српски православни владаоци, пропали у борби с Турцима, самоуправна општина, С. Г., па чак и њене самосталне царске лавре, шповериле су се бризи и врховном надзору царитрадске патријаршије. Јер, то је сад била. највиша и највиђенија. представница.

православља и јелинизма. Тиме је на (О.

Г. престало доба царског туторства и настало je доба туторетва цариградских

патријарха.

У. манастирима (О. Г., место старог општежића, стало је још од почетка ове периоде отимати маха особно жиће, T. ]. облик манастирског живота, без заједничке кујне и трпезе за сву. манастирску братију, и без доживотног игумана. Место тота, сваки је манастирски брат кувао, јео и пио у својим одајама. (ћелијама), само са својим ученицима, са којима, је заједно и становао. Намирнице. је делом добијао од манастира, а делом их је сам производио или куповао. То је исто важило и за остале монашке потребе, сем за богослужење и за похађање цркве, које је и у особном жићу оста ло заједничко за сву манастирску братију. Шрема, томе, манастирска. браћа. мотла су имати и свога личног капитала, па су га чак и позајмљивали манастиру и вукли од њега доживотни интерес. Место доживотног итумана, сабор стараца. сваког особножитељног манастира. бирао је периодично из своје средине туторе (епитропе), те је преко њих управљао манастиром. Особно жиће растерећивало је знатно буџете осиротелих манастира, али је, још из почетка, уздрмало испосничке и остале монашке врлине. Залуд су не само византиски цареви, док тод су постојали, него и после њих цариградски патријарси, покушавали, да све новим и новим уставима, поврате старо ошпштежиће, пл уједно и да укину разне грехе, који су се родили у слободњачком OCOGном жићу (на пр. устав византиског цара, Манојла, П од 1406, устав цариградског патријарха. Јеремије од 1574). Залуд су шо неки С. Г. манастири, од оних, који су биди постали особножитељни, обнављали с времена на време и сами по својој шницијативи старо благословено општежиће. При свем том и до данас је у C. Г. остала, подела, на општежитељне ти на. особножитељне манастире. ~

У трећој периоди, изменило се на О: Г. и уређење општинске управе. Од краja 16 века нестало је старог проте, јер су и његове карејске ћелије оспротеле и опустеле од плаћања све већег и већег протатског дуга. Као једина. општинска, управа. остао је, од тада па за неко време, сабор свих манастирских угледних стараца. Но, он се није могао састајати сваки час, а општини (. Г. је сада треба-

| — 56 —