Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : IV књига : С—Ш

ла више нето икада, због тешких шприлика, стална средишња власт. Шри њеном уређењу било је више пута рефорама, које су извођене неколиким уставима, а нарочито уставом цариградског

патријарха Гаврила IV (1783). Углавном.

од тада па до данас на (С. Г. постоји општинска управа, састављена из два тела: 1. Сабор Општине (Ћинотис); који чине 20 тодишњих представника. (антишпросопа.)

свих 20 CG. Г. манастира, на колики се“

тамо број манастира свео још од 16 века; и 2. Настојништво (Епистасија), које се састоји из једног првонастојника (атротепистата) и из 4 настојника (епистата), бираних такође на тодину дана (по један настојник из сваже од 5 сталних трупа

од по 4 тамошња манастира, а првона-·

стојник само из сваког од 5 чеоних манастира тих група, у које чеоне манастире спада и Хиландар). Сабор Општине решава о пословима и суди монасима У

првом степену (у другом степену дцари-

традски патријарх), а Настојништво je извршна, власт. Већина у управи је грчка, као и већина манастира (СО. Г. .

У овој су се периоди развили на (О. Г. т. 3B. скитови, т. ј. моналшке заједнице, настањене на по неком забаченом манастирском имању. И скитови су се, као и манастири, подвојили на општежитељне и на особножитељне.

На, С. Г. је и у овој периоди било доста.

бетоеловеких бораба, као на пр. око флорентинске уније, коју је закључио византиски цар Јован УШ Шалеолот, у нади, да ће папство кренути нов креталшки рат против Османлија (1439), око дана, помена, мртвих, око честот причешћивања, и т. д. (18 и 19 век).

У 18 веку: запљуснуо је С. Г. и западноевропски талас просвећења. Џред средину тога, 'века, подигао је тамо манастир Ватопед, иницијативом једнот свог монаха, недалеко од самог манастира атонску богословеку академију. На њој је као шпрофесор предавао и учени Грк Евгеније Вултарис. Но због тога, што су се њени на-

ставници помешали у ондашње богослов-.

ске свађе, та је академија наскоро затворена, тако да данас од ње постоје само рушевине.

Злу судбину трчког монаштва (О. Г. дежило је у овој периоди и тамошње негрчко монаштво. Али је оно, поред! тота, шролазило и кроз друге, чисто своје, перипетије и промене. У 15 и 16 веку, Орби су се на, 0. Г. још више раширили нето шре. Шри · пропадању српских држава, мноти српски монаси склањали су се у О. Г. Срби су тада, чинили већину сем раније поменутих у још неколико грчких манастира, (О. Г. (у Приторијеву, · еенофонтову, KoempomomnaMском, Каракалову манастиру), а. мањину У читавом низу других тамошњих манастира. И прота (О. Г. бивао је у то време често Србин. Но у 17 веку, најтежем за. (О. Г.

заједно са грчким проредиљи су се тамо

„нашка насеља, али не

ОВЕЋА. ГОРА (АТОНОКА)

ои српски монаси. Крајем 18 века, Орби

су, изгледа, преовлађивали још само у Хиландару“ и Св. Шавлу. А! затим, 3бог српских устанака, Срби су морали побећи и одатле. На место њих населили су се опет трчки монаси, а у Хиландару Бутари, којих је, ваљада, поред (Срба, од увек било у њему. Побутарени Хиландар дао је ЂБутарској више знаменитих црквених људи, не само просветитеља, него и бораца за бугарску мисао. Тек. крајем прошлог века почео се Хиландар опет посрбљавати. Под теретом великих дугова. и других невоља, обратило се тада хиландарско братство за помоћ српском краљу Милану. Џод краљем Александром Обреновићем, дошло је до краљеве посете хиландарској лаври (1896), а. мало затим и до споразума, по коме је српским новцем плаћен отромни хиландарски дуг и зајемчена тодишња помоћ манастиру, после чега се Хиландар ставио под српску заштиту и уступио у свом сабору неколико места српским монасима. У. даљем току времена, бугарски монаси су у Хиландару делом изумрли, а делом су напустили манастир у време последњег српеко-бугарског рата (1918), тако да је данас Хиландар сасвим српски.

Од друге половине 18 века па на овамо појавила су се на СО. Г. и румунска моманастири, него скитови, и то најшре скит Ов. Димитрија. (Лажос), на једном. имању манастира, (CB. Џавла, а око средине прошлог века и скит Шретечин, на једном имању лавре Св. Атанасија.

У шрвој половини 19 века осповали су и Бугари још једно монашко насеље на, CG. Г.. сем свога, старог манастира. Зографа. То је скит Богородичин, на месту старог руског Дрводељиног манастирића. 'Тај је манастирић тада још припадао 'некадашњем руском манастиру CB. Пантелејмона, који је дотле био прешао у грчке руке.

Од прве половине прошлога века па све до Оветскот Рата, веома су се на, (О. Г. раширили Руси. Они су тамо задобили од Грка пре свега скит пророка. Илије, на. једном имању · манастира. Пандократора, (1839), па скит (Ов. Андрије (или (Серајски), близу ЖКареје, на, једном имању манастира Ватопеда (1849), па, стари руски манастир Ов. Пантелејмона или Русик (1870), у коме су се стали неосетно наломилавати још од прве половине 19 века, а сем тога и треко 30 ћелија разних (О. 1. манастира, међу њима, и десетак хтландарских. Где тод би тако тпреовладали, Руси су подизали нова велика, вишеспратна здања, смештајући чак и у ћелије по неколико десетина, па и по коју стотину монаха, (ма да су се ћелије пре давале Ha, доживотни закуп само двојици - тројици испосника), у скитове по неколико стотина, а у манастир Русик неколико Хи, љада монаха. Овај нагли пораст, Руса. на.