Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : IV књига : С—Ш

туца, па · се онда кува у цеђу, осуши и опет изгрува. Рђав се сложи у земљу, после поспе пепелом редом по слојевима, потом се прелије кључалом водом и остави три недеље да преври, и онда се тек с њим поступа као с оним одабраним. Сва Шумадија не кува церов труд, него та одмах употребљава чим се осуши, а труд с другог дрвећа мора да. се кува, прво у луту 2—-3 часа, после се залужи пепелом један час. Кад се осуши истуца се да, из њега испадне шепео, иситни се и наниже на конац. Куван и лужен труд увек је бољи од живот труда, како зову · церов нелужен труд. У Старој Србији и Македонији умотају труд у сламу и закопају у земљу, да престоји 6 недеља, и онда омекша и боље тори. Најбоље се сељацима свиђа труд од вишње и ораха, али и њега кувају. Најслабији је труд са шљиве, трешње, трна, врбе и јасена. У Лици кад је труло срце од оборене букве, које тамошњи католици зову и трула осрчаница, онда је прњад или тпрлад, и кроз њу се провлаче жиле (подвезе) од једне нарочите врсте гљиве, па и те подвезице народ узима за труд и зове их жег. Ова реч жег, за труд у опште, чује се и у Оловеначкој, а по далматин-

ским отоцима, и на копну говори се често ·

за труд и талијанско име еска, и још ће се рећи накресалт еску. Личани тажође слично веле, лешка. Жута је, мека. попут гуме. Носе је у пашњачи. У високим селима Јошанице, као у опште где четинари преовлађују, узима се труд са брезе или с јасена, јер су ова дрвета најчешћа.

За прихваћање укресаних варница највише се узима труд, а кад та нема при руци, узму суву траву, трломет, па је Tpљају између шака, да. се 'уприњи, па је што јаче могу збију у ваљушак, јер ће се онда пре укресати (Подриње). Кад. се труд или трломет зажеже, принесу му врло суву ситну траву, у Херцеговини машину (маховину), по градовима maмучни конац или крпицу, натопљену сумпором, па јако дувају на њих и машу кроз ваздух да плану. Кад је то готово почну придавати сувади, да се ватра наложи. Маховина се у планинама често употребљава. Ами Буе наводи, да се за његова. путовања. по Турској у труд утрља мало барута да плане.

Огњило чак није још нестало ни свуда

у Конављу. Има та на пр. у селима:

Стравчи, Дубу и на Куној. У Оловеначкој је завршило своју историску улогу и сасвим је изобичајено. : Ни за шрве владе кнеза Милоша још се није знало у Орбији за машине (жижице), које су звале, кад се појавише, по покварено немачком изговору цинкелце. Вреди истаћи да је и код нас, чак нрост народ. правио машине. Од минерала, који Турци зову алтанбаш (ауригигмент), у коме има 39 процената. сумпора и 61 проценат сичана (арсена). И

СВЕТЉЕЊЕ ·

ужички су муслимани правили негда Ћибрит (малине), што се помиње 1958. Забележено је, да се“ ауришигмент увозио у Орбију под именом хрмза, која се у. Срему звала. сали-зрно или гума, а по Србији и Турској алтмбаш и т. д. Заним-

JEBO је што се до 1852 босанска хрмза,

сматрала за. најбољу, а одмах TO. TOM персиска, која је и у Орбију увожена. У раније се време под именом ћибрит или ћибрет подразумевала колико Maшина толико и памучна крпица, умочена у сумпор; иначе се она звала. и сум-

· перача, у Дубровнику сумфорин, цумфо-

рин, у Конавлима фурмин, у Црној Гори Ђурмин. : A

У мнопим српеко-хрвалским крајевима, по селима, где је кућа с огњиштем, није потребно како стално јаче осветљавање унутрашњих шросторија, 8 споља. да и не товоримо. Заморени дневним радом сељаци одмах по сунчеву заласку вечерају и уморни лежу, а дотле им је довољно светљушцање с огњишта, лети мање зими више. Пошто су сви наши крајеви до скора били богати и пребогати шумом, дрва се нису штедела, па и дуго после тога, сељаци су морали крчевином припремати њиве, па је на. сваком. отњишту дан и ноћ тињао огроман пањ., тако Да) се зором није морала изнова ватра ложити, него само на зашретани жар шридодали што суварака.

У старо време сви су старији спавали поред огњишта, соба није било. А од 50 тодина. на овамо, како се огњиште на-“

пушта, о собе су зидали с пећима, лог

јане свеће и још више петролеум постали су стална, потреба, већине становништва. У сремским колебама свињари и чобани имају отњиште у средини, а около отњишта по земљи постељу од сламе, која се огради каквом окресаном граном или још боље у четврт отесаном, на којој седе угече према огњишту, непрестано доме“ ћући јасеновине, јер се њен пламен најбоље светли од свих дрва.

У куће и колебе се често по јужним крајевима уноси мантал са жаром. Daj мантал може бити од железа, ретко по селима од бакра. Најчешће туре жар у црепуљу, па кад се добро напољу разгори, спусте у њу паламар, да се не отрују тасовима, који из несаторелот жара одилазе. Светлост је од ових покретних свеTHJEKH само жмируцање. Македонци и: Старосрбијанци чак се у Београду. још“ служе мангалима, за дућане, амурлуке, па. и собе њима треју. Иначе је мантал свуд по централним и северним крајевима непознат. :

У Орбији су сиромашни ђаци чак до 1545, међу њима и Јован Ристић, доцнији намесник, скупљали вено, па. омуше увече. бацали на отњиште, да им се светли док уче и пишу. За многе је тада луч и свећа била недостижна. жеља,

= 67 — *