Народна милиција

монстрацију петроградских трудбеника) састанак, у коме је учествовао Владимир Илић-Лењин. Ова кућица у Вибгорском рејону историска је као и цео рејон: његово радништво чувало је пред Велики октобар Лењина и Стаљина који су припремали оружани устанак. По повратку из Финске, у октобру, Лењин, чије су исправе тада гласиле на сестрорјечког радника Константина "Иванова, задржао се у Вибгорском рејону. Са Стаљином Лењин се састао у стану једног радника. Уочи Великог октобра Лењин је прешао у штаб пролетерске револуције Смољни — некадашњи институт за девојке из племићских породица. Бивши Смољни институт, у коме је током великих дана куцало срце устанка. има огроман историски значај. Из ове велике зграде, Лењин је заједно са Стаљином, Свердловом и својим најближим саборпима, руководио Пролетерском револуцијом. У соби бр. 67 Смољног, неуморно је радио Лењин. Е

Зато, због обиља историјских места и споменика, који говоре о пуководству и борби Лењина, сви совјетски нароли воле Лењинград — колевку револуције.

Лењинград је, у исти мах, колевка многих величанствених радних победа за које је Октобарска сопијалистичка револуција изградила вечне и необориво чврсте темеље. Од огромног низа тих радних победа једна међ ловима постигнута је 1927 године, када је лењинградски Путиловски завод дао прве совјетске тракторе.

Радни подвизи лењинградских тоудбеника уживају одушевљено признање не само у Совјетском Савезу, већ и у милионским масама трудбеника других земаља. Неуморан и моћан у социјалистичкој изградњи, у јачању индустрије, у делима надахнутим неизмерном величином Лењина, његов град показао се достојан свога имена и на раду, и у рату.

Лењин невидљиво води и увек ће водити лењинграђане у подвиге узвишеног совјетског родољубља и човекољубља. И када су лењинградски трудбеници ту скоро упутили свим трудбеницима совјетске индустрије позив да заврше поратну Стаљинову пјатиљетку за четири године, изнад овог родољубивог позива, свесрдно прихваћеног широм целе Совјетске земље, оцртао се лик вели-

ког творца те земље коју данас лењинским путем води његов први саборац генијални Стаљин.

Велики на раду, Лењинов град показао се, исто тако, велики и у рату. У тешким данима грађанског рата, када су инострани империјалисти — угњетачи и окорели непријатељи радних маса „прорицали“ Совјетској држави само још коју недељу живота, петроградски пролетаријат задао је страшан пораз трупама контра-револуционарног генерала Јуденића, кога су ти империјалисти H3дашно помагали.

А највеличанственији подвиг лењинграђана, свакако је славна епопеја одбране града у данима Великог отаџбинског рата.

У обручу опсаде, без горива и хране, огрнут мраком, са непомичним тролејбусима и трамвајима на улицама раније богато осветљеним и пуним живота, изложен сталним бомбардовањима, Лењинград је остао несаломљив. Из дана у дан повећавао се број жртава блокаде. Само авијација снабдевала је извесно време Лењинов град храном и муницијом, док није створена могућност да се снабдевање повећа. Чим је језеро Ладога добило свој зимски ледени оклоп, аутопут преко леда повезао је Лењинград са земљом... Фашистичко ваздухопловство показало се немоћно да заустави бујицу совјетских камиона натоварених храном и муницијом за Лењинград. Наравно, количине које су на овај начин стизале, биле су недовољне, али су одиграле значајну улогу у одбрани Лењинграда.

Немачки фашисти покушали су у више махова да Лењинград заузму на јуриш. Ови покушаји увек су се завршавали њиховим поразом.

Са ратним подвигом Лењинграда спојио се радни подвиг. Ево шта пише о томе совјетски књижевник Александар Чаковски:

„У историју ће ући и радни подвиг Лењинграда чудо над чудима приступачно само совјетским људима.

У граду лишеном светлости и воде, у граду где су беснели пожари и скорбут, где су на улицама експлодирале бомбе — наставиле су своју делатност цивилне установе и предузећа.

Рад у фабричким одељењима није престајао ни за један дан. Радници су ујутро пешке одлазили — пут их је често водио кроз цео град — У своје заводе. За многе је ово био последњи напор...

„Предајте се, — вриштали су Немци у хиљадама летака које су бацали на град, — предајте се, ви сте осуђени!...“ | Лењинград је одговарао ватром и новим напрезањем снаге на радном фронту.“

И тако се Лењинов град херојски борио све док почетком 1943 године није дошло до велике совјетске офанзиве и величанствене победе која је коначно разбила немачко—фашистичку блокаду.

У наредби, којом је ова победа саопштена совјетском народу и целом свету, говорило се не само о херојству бораца Црвене армије, већи о херојству лењинграђана. Ова наредба била је упућена „трупама и грађанима“.

Дан-дањи на џиновском телу Лењиновог града виде се ожиљци ратних рана које му је задао животињски, помахнитали фашизам у току девет стотина дана блокаде. Али обнова напредује моћним и брзим темпом, тако да се сваким даном смањује број трагова рата.

Радно одушевљене трудбеника збрисаће и последњи траг фашистичке блокаде, али ће ратно и радно херојство Лењинграда остати неизбрисиво утиснуто у срце сваком часном, слободољубивом човеку на свету. Ово хеиројство прослављаће се увек као узвишени пример највећег самопрегора и родољубља, као пример коме нису дорасла највећа јунаштва ранијих ратова. Лењинграђани су прошли кроз свих девет стотина неизрециво тешких, али и неизрециво славних дана и доказали су тиме, да су достојни вечног имена који носи њихов град.

Музеј В. И. Лењина у Лењинграду