Народна милиција

брвини се искључује и прелази на, летење само са млазним мотором. Обратна, је процедура код слетања.

Даља је предност млазних мотора, што су они по обиму много мањи од клипних мотора, много једноставнији и брже се

израђују; код млазног мотора нема хуке

која је карактеристична ва клипни мотор, нема вибрација, брзо се спрема за узлетање, брзо се може извршити замена, итд.

Упоредо са развитком млазног мотора врши се усавршавање и прилагођавање облика авиона новим прекозвучним брзинама. Стварају се врло танка, тако звана ламинарна крила чије су нападне ивице оштре. Поставља се проблем материјала за крила да би се код великих брзина у близини или преко брзине звука, спречио лом крила. Зато се појављују нове конструкције авиона, на пр.

Један од горућих проблема код изградње млазних авиона за прекозвучне брзине је питање загревања, авиона. Код великих брзина од 2000—8000 км. на час услед силног трења авиона са ваздухом, настаје јако и брзо загревање апарата. То је нова препрека, коју треба да реше научници.

Већ до сада су постигнути сјајни резултати са авионима на млаз.

Приликом првомајских парада у Моекви и на неким ваздухопловним емотрама у СССР-у приказани су нови млазни авпони. Совјетски Савез је постигао на, том пољу огромне резултате. Познати совјетски конструктори авиона дали су нове типове млазних авиона као на, пример ловци — конетруктора Јаковљева, Лавочкина п других, млазни бомбардери — Тупољева, Микојана, тешки млазни

којану, Лавочкину, Тупољеву и Јаковљеву за показани успех на овом пољу рада.

Примена млазних мотора означила је прекретницу у историји развитка ваздухопловетва. Послератна открића омогућила су далеко бржи темпо. раззоја технике него до сада. Овакав раззој сам по себи тражи. промену друштвених односа, замену капшталистичког друштвеног система еоцијалистичким, јер једино у социјаливму техничка постигнућа могу наћи правилну употребу у корист целог човечанства.

Међутим, совјетско ратно ваздухопловство, на свом данашњем ступњу развоја, уз примену моћних открића, претставља, необориву снагу у рукама демократског табора н истовремепо озбиљну опомену

»летеће крило« (слика број 2). 'Гроугласта површина прететавља крило у коме је смештена кабина, мотор и сав уређај, дакле еве оно што се код обичних авиона налази у трупу.

Капетан МИЛАН БОГОСАВЉЕВИЋ

бомбардери — Иљушина итд. млазни авиони са који су премашили брзину звука. Године 1947 додељена је Стаљинова награда конструкторима

стреластим крилом

свим ратним хушкачима и провокаторима који желе. да изазову нови, трећи светски рат. Совјетска техника тако даје свој прилог обезбеђењу социјалистичког друштва и читавог напредног човечанГурјевићу, Ми- ства.

Затим,

Мој први сусрет са Црвеном армијом

Највеселији дан мога живота био је 14 септембар 1944 године. Желим да говорим о том дану и о оном што данас осећам у вези са успоменом на њега.

Једног септембарског дана, 1944 године добили смо наређење да се спремимо за покрет. Налазили смо се тада у планини Мали Јастребац у Западној Србији. Међу нама се нагађало да идемо за Источну Србију. Знали смо да се недалеко од румунске границе налазе јединице Црвене армије. Зато је наше весеље било тим веће кад смо по правцу кретања видели да идемо у Источну Србију, према реци Морави. Преласком преко Мораве почели смо ослобађати село по село од немачких фашиста и њихових помагача. Ослободисмо прво среско место — Соко Бању, затим варош Књажевац и најзад, 6 септембра, град Зајечар. Даљи правац кретања био нам је град Неготин кога смо 12 септембра ослободили, Одмах по ослобођењу града, позвао ме је командант бригаде и рече: »Друже Милане, узећеш две твоје чете — ја сам тада био командант батаљона — и заједно са помоћником комесара батаљона кренућеш ка селу Радујевцу где ћеш ухватити везу са јединицама Црвене армије.« Друговима сам саопштио покрет и целим путем сам мислио о томе како је баш мени додељена та срећа да будем први Титов борац који ће загрлити па родној земљи борца братске Црвене армије. Ту радост не могу лако изразити обичним језиком. Дана 13 септембра, стигли смо у Радујевац и ту смо остали цео дан, ув неописиво весеље становништва које је клицало нашој војеци и другу Титу. Послао сам још у јутро два сељака преко Дунава у Румунију са задатком да првом црвеноармејцу кога, сретну саопште да се у селу Радујевцу налазе борци Титове армије и да желе да ступе у везу са њима. Пред мрак, појавила се једна црна тачка на Дунаву, која је постајала све ближа, и већа, у којој смо ускоро распознали чамац са неколико војника. На обалу пристаде чамац из кога се искрцаше, са стројницама преко прсију, пет црвеноармејаца. Узбуђен и

радостан, пришао сам им и братски се загрлио и пољубио са њима, док су око нас сељаци поздрављали овај догађај поклицима Црвеној армији, другу Стаљину и другу Титу.

Ја и сви другови са мном пливали смо од среће и радости. У мени је срце куцало и све дрхтало као да сам у грозници. Био сам радостан и узбуђен као никад у животу, а међутим стално су ми се очи влажиле и морао сам се савлађивати да ми не протеку сузе.

Тако је изгледао наш први сусрет са братском Црвеном армијом, ако би хтели да га опишемо. Међутим, оно што смо тога, тренутка осећали, то је непреносиво, нико од нас није био сретнији и поноснији што је ето он баш имао част да се први сретне са борцима славне радничко-сељачке армије, која, је под заставом Лењина и Отаљина, под заставом пролетерске револуције постигла тако невиђена и масовна херојства. Да, ја у то чврето верујем, то се не може описати, то се може само осетити.

Исте ноћи морали смо се пребацити у Румунију услед надирања јаких моторизованих немачких јединица које су се повлачиле из Грчке. Тамо смо били опкољени црвеноармејцима који су стално долазили да виде борце Титове армије. Они су нам говорили како су често читали у »Црвеној звезди« о јуначким партизанима Југославије и о другу Титу. »Наш товариц Оталин скавал нам — говорили су нам они — что ми должиљ, когда приедим в !Огославин, чувествоватсл так точно как в своном доме.« i

Сада, када. се сећам тих момената, размишљам, зар је могуће да неко побија оно што сви мигосећамо при чему емо били сви ми и читав наш народ живи сведоци. Ми смо толико пута, доказивали да волимо совјетски нарбд и друга Стаљина, а доказаћемо то и у будуће кад год буде требало, па ма колико наши клеветници лагали на сва уста да водимо »антисовјетску политику«.