Народна милиција

NARODNE MILICIJE

топле поздраве приликом завршетка, вашег школовања као и честитке на, постигнутом успјеху. Овом приликом хтио бих вам рећи неколико ријечи о неким стварима, које су се десиле како у нашој земљи тако и около нас од вашег доласка у ову Школу.

Ви знате да су милиони наших радних људи како раније тако и приликом вашег поласка у Школу, вођени нашом Комунистичком партијом и другом Титом, улагали све своје снаге на изградњи социјализма и да, за остварење тога задатка, ни један поштени човјек у нашој земљи не жали напора и зноја. Ви такође знате да херојски и досад невиђени рад не остаје без резултата. Нове фабрике, електричне централе, мостови, жељезничке пруге, задружни домови итд. мијењају спољашњи изглед. наше земље, а напоредо са тим мијењају се услови живота наших људи, почиње се боље и културније живјети, свакодневно се задовољава све већи број наших потреба. Дакле, наша пракса, наша стварност показује да ми, под руководством друга Тита и наше славне Комунистичке партије, изграђујемо социјализам. Па упркос тој чина коју је немогуће негирати, Резолуција Информбироа не само да нам негира изградњу социјализма, него на један неспретан начин, оптужује друга Тита и херојски ЦК наше прослављене Комунистичке партије да су, наводно, издали демократскиантиимперијалистички фронт, да Југославију гурају у крило империјалиста, да воде антисовјетску политику, да Ослободилачка борба наших народа и није била никакова борба, да заслуге наше Партије нијесу у овом рату биле веће него заслуге мађарске или румуњске и још неких партија него чак и мање итд. Неспретност и неодрживост Резолуције као и читаве хајке која се је провела кроз комунистичку штампу У земљама народне демократије је с једне стране у њиховој неистинитости, а, с друге, у покушајима да се одвоје Тито, Кардељ, Марко и 'Ђидо од наше Партије — од нашег народа. А да ли је то могуће Није другови! Сва, наша борба, и Прва и Друга и свих седам офанзива, и Сутјеска, и крвљу извојевана слобода, и обнова земље, и изградња социјализма, то је све и Тито и ДК, и наша Партија, и наша Армија, и ми сами, и све што је поштено у нашим народима. И зато клевете и блато које се покушава бацити на друга Тита и ЦК, подједнако су клевете и блато бачене на нас, на све што нам је свето, на нашу крв, на прв и кости наших погинулих другова. 2

Ради очигледне неинстинитости и неоснованости свих тих оптужби ја се нећу на њима задржавати, јер вама је све то добро познато. Дотакао бих се само једног питања, наиме питања, наше Ослободилачке борбе и њеног негирања, од стране руководилаца неких комунистичких партија.

Тачно је да се ми поносимо нашом борбом. На то нас обавезује љубав пре ма нашој слободној домовини коју смо створили окупавши је сву крвљу и знојем најбољих синова нашег народа. Али ми се нијесмо борили да би се разметали том борбом. Ми смо у тој борби извршили само обавезу према својим народима и интернационалистичку обавезу према Свесавезној комунистичкој партији (бољшевика), према Совјетском Савезу. и другу Стаљину — обавезу према поробљеним народима и међународ-

ном радничком покрету уошште. И часно

смо извршили ту обавезу, и све до Резолуције Информбироа, ми смо и за оне који нас' данас »критикују«, били добри ин наша борба славна. А сад, одједном, све што смо учинили и чинимо не вриједи; све је »обмана и лицемерство«. Од свих тих напада ми се бранимо још упорнијим залагањем у изградњи социјализвма у нашој земљи, при томе не мијењајући ни за јоту нашу унутрашњу или спољну политику. Али, бранећи се, ми истовремено бранимо не само себе, нашу Партију и ЦК, — ми бранимо законитост принципа марксивма-лењинизма. Јер негирање и омаловажавање наше Ослободилачке борбе, хтјели то или не хтјели они који је негирају, значи позивање на демобилизацију револуционарних и ослободилачких снага у поробљеним и још неослобођеним земљама, јер да ће њихова борба бити узалудна, да, не води ничему итд, да они треба мирно да чекају да им на крају крајева, извојује слободу Совјетска армија. Нити друг Стаљин, нити марксизам-лењинизам уче тако, напротив, они уче да је сваки народ дужан да се бори за своје ослобођење. С друге стране неби било ни праведно чак, чини ми се, ни интернационалистички, читав терет ослобођења свијета свалити само на леђа СССР-а само зато што је СССР прва земља у

· свијету која се је ослободила и изгради-

ла социјализам. А они који негирају нашу борбу, жељели то или не, ствари постављају тако. На питање како је могло доћи до овога међу комунистичким партијама, како је могуће да се међу комунистима неистине примају као чињенице, као истине, дјелимичан одговор даје издајничка работа Хебранга и Жујовића и можда још шачице њихових пришипетља, који су своје прљаве, личне интересе претпостављали интересима, земље и Партије и клеветали наш славни ЦК и друга Тита у очима ПК ОКШб). Тој њиховој прљавој работи придружили су се по неки и изван граница наше земље, јер придружити се овој злочиначкој работи и негирати заслуге друга Тита и наше Партије значи не само пљунути на једну, свакако славну страницу у историји радничког покрета и револуционарне борбе, него и бранити ликвидаторски став извесних руководилаца неких комунистичких партија у току великог антифашистичког рата — доказати оправданост и исправност такве линије. У нашој земљи такву су нам линију препоручивали Дража Михајловић и његови господари из Лондона! Како да се изађе из ове ситуације одговорио је убедљиво и јасно Пети конгрес наше Комунистичке партије. Он је доказао да ми можемо и морамо изградити социјализам. Даље, он је доказао да смо ми као земља социјализма били, јесмо и остајемо један од поузданих _ стубова _ антиимперијалистичког фронта у свијету, па макар Паукери, Ракоши, Бареши, »Иманите-и« и други промукли »доказујући« супротно. Истина о нашој Партији, о Титу, коначно о нашој земљи, мора побиједити па то нашим »критичарима« си не конвенирало јер марксизам-лењинизам који ми, под руководством друга ита, досљедно спроводимо и примјењујемо у изградњи наше социјалистичке отаџбине, нас тако учи, а наша Партија вјерује у ту науку, вјерује да је то права и истинита, наука. Наши критичари се нијесу задовољили само клеветама и оптужбама. Они су

отишли и корак даље. Они су позивали на побуну против Тита и ЦК, позивали на грађански рат. Но и ти позиви су им остали безуспјешни. Наша Партија, а са њом и наши народи, још чвршће су бе збили око друга Тита и ЦК, још упорније запели на послу и са гнушањем одбили те недостојне клевете. А ови, пошто су пљунули на све што је свето нашим народима, пошто су на пр. у братској Чехословачкој нашу дјецу, наше ученике у привреди на незапамћен и бестидан начин измалтретирали, затварали, батинали, изоловали од спољњег свијета и онемогућавали везу са нашим законитим претеставницима У Чехословачкој, да би их присилили да се изјасне против друга Тита, да издају своју земљу, пошто им све то није успјело, покушавају да на други, начин нас одвоје од друга Тита и ЦК наше Партије, почињу пјевати пјесму како воле народе Југославије, како су спремни да им помогну итд. А зар то другови није лицемјерство и лаж када се знају њихови поступци и види практична »помоћ« коју нам пружају. M.

С друге стране, ову хајку на нашу Партију и на нашу земљу, шачица, биједних издајника, бивших фракционаша, каријериста и шпекуланата на рачун борбе наших народа, схватили су као моменат да се они покажу, да што год улове у мутном, који су заправо у свом непоштењу и издаји припремали то мутно. Тако су поступали и издали своју земљу Арсо Јовановић, Бранко Петричевић, Владо Дапчевић, Радоња Голубовић и још неки исти такви биједници и' издајници. Њихова издаја не треба да зачуђује, јер Лењин учи да кад год је тешко, од Партије и револуције отпадају ови њени случајни сапутници, кукавице, шпекуланти и људи слабих живаца, а они су заправо такви и били. Они су овоју издају хтјели прикрити крилатицом вјерности Совјетском Савезу и другу Стаљину. Али та њихова прича је лаж, јер су они издали своју социјалистичку отаџбину и своју херојску Партију у намјери да јој нанесу штету, зато је та њихова прича маска иза које ву хтјели сакрити своју прљаву и издајничку голотињу. Они су се нашли на истој линији са Живком Топаловићем и са биједним остацима Павелићевих усташа и Михајловићевих четника, који ето данас као и ови издајници кажу да су за Совјетски Савез и друга Отаљина, само су против своје народне државе. А ко је у нашој земљи више за Совјетски Савез, за друга Стаљина него што је то наша Партија, ЦК наше Партије, друг Тито, ми сами. Нико другови! Ми смо приврженост другу Стаљину и Совјетском Савезу доказали практично онда када је фашистичка куга сијала смрт и по нашој земљи и по Совјетском Савезу, онда, када се је она изражавала, пролијевањем крви и давањем људских живота, онда када неки од најгрлатијих наших »критичара«, као ни данас, нијесу пружили ништа у знак своје вјерности осим, можда, голу ријеч. Та наша љубав и приврженост Совјетском Савезу је и данас онаква каква је била и тада, она, ће таква остати у будуће, она ће и даље остати искрена и комунистичка, онаква каквој нас је љубави и привржености учио и учи друг Тито и Централни комитет наше, под његовим руководством прослављене Партије.

На крају другови, поздрављајући вас приликом вашег поласка из ове Школе желим вам да стечена знања, правилно

15