Народна милиција

očima ocrkve su progonjeni, ubijani ili spaljivani na Jomačama katoličke inkvizicije. Najbolji primer za to su nam stradanja velikih naprednih naučenjaka Đordana Bruna i Galilea Galileja.

Tek koncem XVII veka pitanje postanka sveta stav-

ljeno je ponovno na dnevni red naučnih diskusija. Francuski enciklopedisti (grupa naprednih naučnika), nemački filozof Kant i francuski matematičar Laplas postavili su naučno čitav niz pitanja u vezi sa postankom sveta i života na Zemlji. Jasno je da se na pitanje kako je postala Zemlja? — moglo naučno odgovoriti, tek kada je čovečanstvo sakupilo ogromna iskustva, kada je uznapredovala nauka i kada se dublje ušlo u mehanizam kretanja Zemlje, kada se više upoznala priroda i OSObine Zemlje. Vekove i vekove trajala je borba između istine i mračnjaštva, između pripadnika crkve i prirodnjaka materijalista koji su neumorno tražili uzroke privodnim pojavama. i malo po malo sve više upoznavali zekone prirode. Borba za shvatanje o postanku sveta još uvek traje. Ali, mračnjaštvo i laž, istoriski su OSUđeni na propast, a pred istinom je svetao lik pobede. Mišljenje, da je svet postao voljom nekih viših bića, · ргоћуштесј паџећ tJ. istini, koja tvrdi: SVet nec „može biti stvorem ni iz čega; materija je večna — ona se ne može ni stvoriti ni uništiti. Mogući su samo prelazi iz jednog# njenog stanja u drugo. Ni kretanje materije ne može se zaustaviti, ono postoji oduvek i samo menja svoj oblik. ;

Laplasova postavka o postanku Zemlje

Laplas je bio prvi koji je pokušao da ozbilino. naučno odgovori na pitanje· — kako je postala Zemlja? U svojoj postavci on se је oslanjao samo na one zakone koji su bili poznati kao sasvim sigurni, ne upuštajući se „u objašnjavanje onoga što prema tadanjem stanju nauke nije bilo još dovoljno poznato. Posmatrajući nebeska tela Sunčevog sistema, i to ona koja su u njegovo vreme bila poznata, on je primetio da se sva ona kreću jednako i u istoj ravni, a takođe da imaju i niz drugih sličnosti, Iz toga, a oslanjajući se na prirodne

zakone, Laplas je zaključio da su sva ta nebeska tela,

koja se nalaze u porodici Sunca, morala da postanu iz glavne, najveće mase tog sistema, te porodice, dakle od samog Sunca. On je dalje zaključio, da to Sunce nije izgledalo onako kakvog ga mi danas vidimo i poznajemo, nego da je ono, u to vreme, pre više hiljada godina, bilo u usijanom, razređenom, gasovitom stanju. Ono se tada verovatno sastojalo iz jedne mase usijanih gasova koja je zauzimala i ispunjavala čitav prostor koji danas zauzima Sunčev sistem. Ta gasovita masa, ta maglina, imala je loptast oblik i polako se okretala oko svoje težišne ose. Okretanjem kroz vazduh, ona se sve više hladila, a zbog toga zgušnjavala i zauzimala sve manju zapreminu što je po fizičkim zakonima izazivalo povećanje brzine njenog okretanja oko svoje težišne ове, obrtnog kretanja, što je dalje izazvalo povećanje centrifugalne sile koja se javlja kod svakog obrtnog kretapja. To.je dovodilo do sve veće i veće spljoštenosti magline. Kada je ova sila toliko porasla da je nadjačala silu gravitacije, koja je držala.u zajednici deliće te mase, nastalo je vreme kada se je u ravni ekvatora odvojio jedan deo gasa. On je u vidu prstena nastavio da se i dalje okreće oko centralne mase. Ta odeljena količina gasa, u obliku prstena, zbog toga što je količinski bila manja, brže se hladila, a pogotovo, na nekim delovima, jer zračenje mije simetrično u svim delovima prostora. U onom delu prstena, gde je zračenje bilo najjače, počelo je najbrže hlađenje, zgušnjavanje i skupljanje gasa i, na kraju se obrazovalo jezgro koje je silom gravitacije kroz neko vreme skupilo svu masu prstena oko sebe i konačno obrazovalo novu loptu, Zemlju, koja je produžila da se okreće oko Sunca. Na sličan način postala su i druga nebeska tela Sunčevog sistema, a tako se tumači i postanak čitave vasione.

Međutim, kada je još za Laplasova života sagrađen prvi teleskop, kojim se moglo dublje sagledati u vasicnu, zapaženo je ono, što se dotle prostim okom nije тлоglo videti — niz novih maglina i drugih nebeskih tela. Kada ih je Laplas upoređivao, on je došao do zaključka da među njima ima niz novih tipova, da tu ima nebeskih tela koja su se još nalazila na prelazu od loptastog do najspljoštenijeg oblika od koga je već otpočelo odvajanje pojedinih delova, u obliku prstenova, od centralne mase. Na taj način on je sagledao u prirodi ono što je pre bio samo opisao.

Ali, astronomija je kasnije napredovala daleko dalje. Pronađena su nova nebeska tela Sunčevog sistema. Sa novim, preciznijim spravama se utvrdilo, da su neka od njih po nagibu obrtne ose, pa i po smeru kretanja, drukčija nego Sunce i neke velike planete Sunčevog sistema, koje je uglavnom Laplas, jer je imao na raspoloženju još oskudna sredstva, mogao da posmatra. Na bazi novih otkrića Laplasova postavka je doživela neke zamerke, nju su kasnije nadopunjavali mnogi naučehjaOL Al с је Њло јазап, а PU мем. Мект од kasnijih naučenjaka pošli su sasvim drugim pravcem u traženju načina na koji je postala Zemlja. Jedan od njih je poznati naučenjak Džins.

Novija shvatanja o postanku Zemlje

Englez Džins (kao i neki drugi naučenjaci), tražio je uzrok postanka Sunčeva sistema, pa i Zemlje, u spoljnim silama koje su dejstvovale na Sunce, u uzajamnom dejstvu dveju gasovitih masa, koje izaziva plime na jednoj od njih i na kraju i odvajanje delova magline. Po Džinsu svet je mogao postati na taj način što je pre hiljade i hiljade godina pokraj Sunca prošla u svojoj nebeskoj putanji jedma ogromna zvezda koja je bila daleko veća od Sunca. Ona je na Suncu izazvala plimu sličnu običnoj morskoj plimi, koju mi danas možemo posmatrati na Zemlji, a koju na zemaljskim morima 1 okeanima izaziva Mesec. Ali, usled nesrazmerno veće površine ove zvezde, koja je prošla pored Sunca, u od-

Isak Njutn

M.