Народна скупштина

НАРОДНА СКУПШТИНА СЛУЖБЕНИ ЛИСТ 0 РАДУ СРПСКЕ НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ И ^ЛАЗИ СВАКП ДАН ЗА ВРЕМЕ СКУПШТИНСКОГ РАДА 1 ЦЕНЛ ЈЕ ЛИСТТ; 34 С РВИЈУ 6 ДНН. МКСКЧПО ПРВТПЛАТУ 11РНМА Т|5ЖЈ| ^'ЕЈд® ОД ЈВДНОГА ВРОЈА 0*40 дип. КРАЉЕВСКО-СРПСКА ДРЖАВНА ШТАМПАРИЈА V јј» 34 СТРАПВ ЗЕМЉВ ПОШТАНОКОГ САВВЗА 15 ДИП. МВСВЧНО УРЕЂУЈУ" СКУПШТИНСКИ СЕКРЕТАРИ I Ранко Петровић, Доврослав Рулсић, Љуб. П, Ћирић, Б РОЈ 159 СУБОТА 18 МАЈА 1891 ГОДИНА I

111 САСТАНАК 30 марта 1891 год. у Веограду

ПРЕДСВДАВАО ПРЕДОЕДПИК Димитрије КатиБ секретар ЈБуб. ЈоксимовиБ (нАСТАВАк) (Одговор на ннтерпеладије: П. Максимов1Л) Њему је Скуиштина дала задовољења по овом истом члаиу закона г. ј. да је Јованча српеки иодавив, јер је као хришћаннн из Турске прешао у Србију и стекао право на сриско поданетво. Тује Скупштина иоступнла правилно по закону и била толерантна. Дакле, Васа Пеласић, који је дошао пре берлннског уговора нмао је по тој уредби да се сматра за српског поданика, то је јасна ствар. И берлински уговор то је још и санкцпонисао, јер је у своме чл. 37 казао ово: „Права^ новластпце страних поданика, као и ираво консулске јурисдикције и заттите, као што даиас иостоје, остаКе у нуној сназп, све док се не измене узајамним договором између киежевнне и интересованих сила®. Пошто мч са Турском немамо договора о томе, то значи, да ова повластнца, коју су добили хришћанн из Турске важи и сад, и да онн ужнвају и даље та праваС тога, господо, са стране законске ја сматрам да је Васа Пелагић српски грађаннн, јер је дошао 1876 илн 1887 год. дошао је дакле и ире берлпискога уговора, и он ио овоме закону постао је грађанин срискн, јер му је то нраво санкционнсао л берл. уговор, а тим више што он плаћа и иорезу општини вар. Веогрнда. С те стране законске ја мислпм да сам ово пнтање расветлио, и да не подлежн никаквој сумњи, да је он наш грађаннн, јер то му је право утврђено законом, којн сам прочитао, а овај закон, по коме је он стекао то неоспорно право, не може се мењаги нпкаквим новнм разлознма нижнх власги, које би иротив овога закона хтеле да раде; и миннстар је бно дужан да о томе водн рачуна. Али, госиодо, и ако сам доказао, да Васа није стран ноданик, н да због тога ннје могао бити прогнат, јер он није надао на терет општнни, а мислнм да и нисам изређао ове текстове, по којнма је Васа стекао право сриског поданства, ипак мислим да се морате са мном сагласити, да се са Васом није требало овако ноступити, иросто по онои разлогу што је он Србин.

Кад је у гврђено, да је Васа Пелагић Србин, онда самим тнм фактом, ни једна власт нема право ирогонити га. Госнодо, кад смо одушевљеин за ону велику идеју, да Србија треба да буде уточчште свнју Срба нз свнју покрајина, ја мислнм да би мн увели рђаву ирактнку, а оставили рђав упечатак, кад те људе, који дођу под наше закриље, гонимо из отаџбине, и кажемо им да то није њихова отацбина него наша. Замишљам господо, да ће се тиме учнниги рђав утисак на све оне покрајнне српске, које још нису срећне да су сједињене са Србнјом. Ако, господо, један Србин из тих крајева дође у сукоб са нашим законима, онда је боље да он н одговара нашпи законнма, јер онда не може бити никаквог пребацивања нама да нх отуђујемо. Србија, ако хоћете да служи као центар раскомадаиог Сриства, оида је иотребио да заштићава све Србе на ма из којих крајева били. И баш у томе и јесте дошла она уредба, коју сам вам нагласио а тако нсто и закон о оиштииама од 1864 год. који сматра, да су хрнстијани нз турске области а српекн иодаипци. Да ие би даље говорно о овој ствари, ја бих нредложио једну резолуцнју у тој цељи, да ова Скунштина не дозволн, да Скуиштнна од 1881 буде слободнија, да она буде ианреднија; да Скуиштина та од 1881 год. буде напреднпја зашгићавању ндеја о уједнњењу Сриства и начела народиосгн, већ и да ова Скуиштнна сљедује тој великој ндејн и створи могућност, да се Пелагић враги, иа ако је крнв, нека га суде нашн законн, а ако хоће да бега из земље, некаосгави земљу својевољно, али да се ие оставља тај утисак да га сриека влада гони. С тога не улазећи даље у ово иитање ја предлажем овај иредлог: „ Народна Скуаштина иреко ове интераелације ирелази на дневни ред с тим, да жели: да надлежне власти г. Пелагићу не сиречавају иовратак у Србнју«. Молим 10 послаинка да мн иотиомогиу овај нредлог. (Потиомажу га). Министар унутрашњих дела Ј. Ђаја — Нећу да се враћам на оно, што сам мало нре напоменуо, на оне основе, због којнх је унр. вар. Веограда ту пресуду донела само ћу нзјавиги, да против овакве одлуке немам нншта, једино то, да се обратн молбом Пелагић. Тривун Милојевић — К,ад је већ сам мнннстар иристао да ће вратити овога човека нашег Нелагића натраг задовољан сам иа једнно тражим реч да кажем то: да нисам устао да кажем бог зна шта, него да вам наноменем једну народну пословицу која вели: ишао Турчин за Србнном, кад је овај умро, па нлакао. Нитали га што нлачеш, а он одго-