Народна скупштина

СЛУЖБЕНИ ЛИСТ 0 РАДУ СРПСКЕ НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ

ијлази сваки дан за време ску11штинског рада нретидату прима српско-краљевска државна штамнарија ii све иоште у србији

цена је листу за цео овај сазив : за србију 5 динара за стране земл ј е голико исто с додатком поштарине

уређује секретар скупштински

РАШ^О ПЕТРОВИЦ

БРОЈ 38

ОРЕДА 21 ЈУЛА 1893

ГОДИНА XII

32 САСТАНА^ 7 ј у л а 1893 у Веограду

председавао потпредседник, Паја Вукови! секретар, Отанојло Вукчеви! (Ндстдвак) (0 оптужби, Милија Мидовановић). У томе времену, док је срееки капетан са другатвом повукао оно, што су и тражили, писар срески Стојан Миловановић, чувши то зло, дошао је до среске канцеларије и каже да је убијен канетан, и телеграфиста из варварина. откуца депешу начелнику у Ђуирију, тражећи да се војска ношље. Начелник ћуприскп, чујем зову га цврца, (Чује се: Илија, Илија.) иитао је, ко је убпјен и добије извешће, да није убијен, него да је бијен. Међу тим сутра дан канетан је понова тражио војеку, пошто није било пешадије, одмах се кренула артиљерија из Ерушевца и војска је дошла у Катун. Катуњани су пустили капетана и његово друштво и разишли се на рад. Војска, вад је дошла, похвата поједине људе и преко 60 њих уапсе. Кад се после три дана војска вратила, настао је један ужас у апсани. Сипали су ладну воду у апсану, оставили да се смрзне п ту људе затварали, а ноћу су оковане људе са лисицама на рукама тукли тако, да је јаук њихов лроламао околину. Та невоља, га беда у селу Катуну свакога је озлоједила а највише мене. Ја сам похитао да дођем у Београд, да тужим намесништву власт, за што се тако варварски са народом постуна. Намесник није хтео да ме прими, већ ме упути своме секретару. Секретар каже: ви ту жалбу морате предати мени, а отићи ћете г. министру унутрашњих дела, да му кажете, да мора тражити и извештај по тој ствари. Тако су, кажиге му, намесници заповедили. Од јутра до мрака ја сам џоњао пред канцеларијом г. министра и он ме није хтео примити, ма да је десетину њих преда мном примио, који су дошли по друтоме, сигурно, много мање важном, послу; и шта ми је остало друго да чиним, него да се вратпм кући и ја сам то учинио. Тога дана донели су у среску кућу некога Милана Катуњанина, кога су у присуству срескога писара тукли пандури, тако да је он одмах пао онде као мртав. Кад су то жандари са Стојаном видели, уплаше се и откују га па онда онако онесвешћенога натоварили су га и однели у Ћуприју, где је умро. Кад је то било,

ја сам похитао у Ћуприју да видим, тпта је с тим човеком. Док сам дошао, он је већ био секциран и сретнем спровод, где га носе да саране. Нншта ми друго није остало, него да се вратим кући. После тога ио мојој тужби дошао је таЈ исти начелиик Илија са Јездићем из Пожаревца, и позвали су једнога лекара, да прегледају оне бијене у затвору. Ја сам тражио, да тај преглед буде у присуству мом и других грађана, а они су долазили, мени нису јавпли и сами су тај преглед вршилп. Како су то вршилп, они знају, довољно је, да су Катуњани, који нису ималп да плате, тучени. Један младић, коме је отац затворен бпо, дао је 20 банака, само да може оцу хлеба да донесе. Сваке вечери п јутра жалосноје било гледати иризор, где по 50—60 женскиња долази среском затвору и доноси, плачући, храну иоапшенима и злостављанима Катуњанима. Оно претресаље стари, које су доносили, тај призор морао је свакога иаметног човека дубоко за срце да уједе. Ништа није друго остало, него да се сила сплом одбије, да се са оружјем у руци од разбојника брани и да се сатаип стане погом за врат. Једина је нада била јога у томе : ја сам рачунао и молио људе , да ништа не чнне, да све трпе до састанка Скунштине, јер сам веровао, да намесништво и ако је дало толику силу и власт лпбералном мпнистарству, да ће у последњем часу, кад види расположење народно, збацити такво министарство и казати: нозвали смо вас да учините апел на народ, учинили сте то, нисте добили већину, нека дође друго мииистарсгво да изврши друге изборе. Намесншптво ни то није учинило. Овде сад морам да пређем на предлог г. Гарашанина, уцраво то је нредлог Михајила Веселиновића, да се оптуже намеснпци. Намесништво по мом мингљењу није криво донде, док су избори извршени, али онога дана, кад је дозволило и потписало указ, да се отвори једна Скушптина изабрана на најнезаконитији начин, у коју су дошли људи, који немају ни једног гласа, него је све било фалсифпковано, од тога су дана криви намесници. Било је општина, где ни један грађанин није гласао, међу тим је написано да су сви гласали за лпберале. Такав један кукавички и каишарски поступак не сме остати некажњен. Такав поступак либералне владе, одобрило ,је и намесништво и за то ако не би било суда и закона, онда би био и пут и ред да се и они жигошу жигом несрећника, јер су они учпвили оно зло, које је оставило своје трагове, да се у будућности прича од колена на колено. Неками буде дозвољено овом прилпком дакажем, да сваки паметан човек и ако није школован, могао је да увиди даће сеипо новом Усгаву моћи овако што догодити —и ако самја биоједан од оних 10 људп, који су били противни да се прими овакав Устав, ја сам опет у великој Народној Скупштини казао : морамо и треба да га примимо, јер је бољи од оног старог. Том приликом, кад сам гледао Николу Христића, војп је створио Краљевицу и сва