Народна скупштина

НА СНУПШТИНА СЛУЖБЕНИ ЛИСТ 0 РАДУ СРПСКЕ НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ

ИЗЛАЗИ СВАКИ ДАН ЗА ВРЕМЕ СКУИШТИНСКОГ РАДА ИРЕТИЛАТУ ПРИМА СРИСКО-КРАЉЕВСКА ДРЖАВНА ШТАИПАРИЈА И СВЕ ПОШТЕ У СРБИЈИ

ЦЕНА ЈЕ ЛИСТУ ЗА ЦЕО ОВАЈ САЗИВI ЗА СРБИЈУ 5 ДЈНАРА ЗА СТРАНК ЗЕМЛаЕ ТОЛИКО ИСТО С ДОДАТКОМ ПОШТАРИИЕ

УРЕЂУЈЕ СЕКРЕТАР СКУПШТИНСКИ РАШ^О ПЕТРОВИЦ

БРОЈ 5"7

ОРЕДА 11 АБГУОТА 1893

ГОДИНА III

42 САСТАНАК '28 ј у л и 1893 у Б е о г |> .1 д у 11РЕДСЕДАВАО ИОТПРЕДСЕДНИК, Димитрије Кати!ћ СЕКРЕТАР, Милош Маркови! (ВАСТАВАК) (Одговор министра на интерпедације) Министар Финансија Мих. Вујић — Да не би остали нод погрешиим утисцима, усљед говора појединих иослаиива, да влада има на уму ово што госиода хоће да ставе у дужвост влади и мииистру, ја имам да изјавим и морам да признам, да ја не налазим за нужно да нодносим никакав накнадни закон о исплати реквизиционих признаница. То искрено кажем (Поп А. Прокопијевић: „то искрено желим.)" Ова историја, коју је испричао пред Скупштином иоштованн посланик А. Прокопијевић, убедила ме је 0аш у томе, да ни једаи министар финансија неби смео да поднесе такав предлог законскп, јер кад се овако догодило, онда шта би било сад са тим реквизиционим призианицама ? Ја не верујем да би били довољни и 20 милијона за иснлату њихову. Дакле, ја сматрам за дужност да изјавим да нисам никако мислио и не могу да примпм ту дужност, да у име владе поднесем предлог, за исплату тих закашњених реквизиционих признаница. Нека господа аосланнци имају на уму, да је ово под новиа законодавнпм телом, новии уставом, и да народни посланици имају права да подносе предлог да се измени закон, којпм бп се исплатиле све заостале реквпзиције. Г. Прокопијевић рече : нека г. министар финансија поднесе иредлог Скупштинп, па ће Скупштина решити примали га или не. Ја господо нећу тај ризпк да чинпм, већ нека то учини ако хоће г. носланик. Сем овога ноштовани предговорник рече, да сам ја прпзнао да има милион динара онравданих неисплаћених реквпзиција. Ја то нисам казао, већ сам казао, да пма тражења за мишјон динара, а колико је од тога онравдано ја, бога ми, не знам, а не верујем да би то знала ни реквпзициона комисија ни Главна Контрола. Дакле, ја сам казао само то, да је за милијон динара пријављено реквизицијоаих тражења, а не да је толико оправданих тражења. Ја то нисам казао. Потпредседник — Претрес овога нптања има се сматрати као свршен. — На реду је одговор министра финансија на интерпелацију г. Дреновца.

Мин. Финансија Мих. Вујић — Господо, поштовани посланик г. Дреновац поднео је иптерпелацију 11 Јунат. год. и ја сам казао, да ћу одговорити на исту 5 пдућег мес. али како је онда била на расправи оптужба министара, то је, разуме се, остало неодговореио на ту интерпелацију и тек је саддошла та пнтерпелација на ред, па ћу с тога сад на њу и да одговорим. Г. Дреновац упутио је оваку интерпелацију: Да је 7. Децембра 1892 год. (молим да се датуми имају на уму), дакле за време нретходне владавине дошло у Србију скадарске јегуље у 50 врећа 3450 килограма. Тзумрук београдски тражио је, да се на ту јегуљу наилати трошарина по закону колико на њу припада, међу тим, трговац, који је ту јегуљу донео, није хтео да плати ту трошарину, него ју је 10 Децембра вратпо натраг у Фијуму. 26 Фебруара 1893 год. истих ових 50 џака јегул.е донесени су понова у Србију и ђумрук београдски тада није наплатио ни једне наре. За то питам г. министра финансија, да ми одговорп: шгаје руководило ђумрук београдски, да једноме тражи трошарину на 3000 килогр. јегуље, а другоме не тражи нпједпе паре, иего да је пушта без пкакве трошарине. Сматра ли г. министар да је овде оштећена државна каса и мисли ли он учинити какав корак, да се државна каса не оштети. Молим вас, господо, доиста на овдашњу шпедитерску фирму „Хофман," 4 децембра 1892 год. дошло је тих 50 џака скадарске јегуље у тежини 3058 килогр. Фирма „НоШпап" корнстећи се одредбом члана 21 царинског устројства, у исти мах, једном декларацијом декларисала је ту рибу за увоз, а другом декларацијом заизвоз. За што је то учињено? Ваљада с тога, што онај, који је слао ту рибу за Србију није знао, колика је трошарина на њу, па кад је чуо, колпка се трошарина тражи, он је онда у један исти мах једном декларацијом декларисао ту рибу за увоз, а другом за извоз. По пронисима нашег закона, та риба спроведена је у Земуи и у актима овога дела налазп се прпзнаница земунске царинске власти, да је та риба примљена. Тада, господо, кад је та риба ириснела у Београд и кад је враћена у Земун, иостојала је једна наредба министра фпнансија од 14 новембра 1891 године, а после је изашао и један распис мога последника, по коме је објашњено да јегуља плаћа трошарину. Тај је распис постојао и био у сили онда, кад је та риба дошла, а да ли је оп оправдан или не, ја нећу да улазим у то. Ви сви знате какве смо тешкоће имали са закоиом о трошарини, бојећи се, да не дођемо у сукоб са уговором са Аустро-Угарском, којим је утврђено начело, да се може трошарина наплаћивати на стране производе којих и у земљи има, па ма и у најмањем квантуму. Тамо је, дакле, у законуотрошарини, у оиште казато, да трошарину плаћа сува риба. Сад је наредбом требало побројати каквих ми сорта риба имамо.