Народна скупштина

47 САСТАНАК

- 1 АВГУСТА

СТРАНА 503

жемо да се упуштамо у иродужење повластице, па кад не можемо, онда треба да кажемо: знаш, шта је, брате, не можемо да ти продужимо иовластпцу, него узми паре, па иди збогом ! Што се тиче оног навода, да он треба да цоднесе нову молбу Скупштини за то, то може бпти и по предлогу Мике Косовљанина. Ми можемо то и сад да решимо па боље је данас, него да нам он и по други пут нодноси молбу, те да и по други нут с њпм пмамо посла. С тога држим да треба да се усвоји предлог Мике Косовљанина, па да и ти људи добију кауцпју као што је п Вајферт добио. (Чује се: да се реши). Потпредседник — Је ли вољна Скупштпна да се реши (.Јесте ). Онда осим лријављене господе не може нико више добити реч. Сима Костић — Само за то, што у предлогу поштованог посланпка г. Мике Косовљанина видим једну праведну ствар и једно хумано дело, узео сам реч да и 1а проговорпм неколнко речи о овој стварн, нарочито с тога, што сам впдео да поштовани моји другови Арса Дреновац и Ђока Брачинац протпвно гледиште на ову ствар нмају. Пре свега, моје је дубоко уверење, да свн они, који траже повластицу, да никако не траже у намери шиекулисања, него да траже у једној вишој п племеиитој намери. А то је, да се у нашој земљи подигне индустрија. У колико стоји разлог, што у сваком нредузећу онај, којп ради, тражи и користи, природно стоји да и онај који тражи концесију, не тражи је за то, да од ње има штете, него за то, да се и користи. И ови људп, када су тражили иовластицу после ноштованог индустријалца Вајферта за подизање ове фабрике хартије, знали су даје не могу поднћи својим сопственим капиталом, него су мислили да се такво једно подузеће може остварити једино са капиталом из унутрашњости и са каниталом са стране. За што су се ова баш лнца јавила и тражила концеспју од Народне Сктпштино, мени су познати узроци п намере ових људи. Један од тих концесиоиара и то Коста Михаиловић, то је један машински шлосер, којп је слат као наш изасланик на нарпску изложбу. И он штедњом отишао је у Белгпју да впди тамошње фабрике хартије, па је ишао чак и у Енглеску и то све штедећи ону дпјурну, коју је имао као радник. Преглдајући те фабрике њему се зачела таква мисао да треба и код нас такво једио нредузеће да се оствари и то не тако велпким капиталом као што се може замислпти да је потребан, него је он замишљао да ће се такав капитал моћи набавити и у самој земљи. То је био дакле узрок и намера, што су они тражи.ш ту повластицу, и Скупштинаје запста и стала на земљиште, да треба једну оваку племенпту намеру потпомоћи и одазватп се. Никако не мислим, да је Скупштина при давању повластице Кости Михаиловнћу и друговима, а недавањем продужења поштов. г. Вајферту није мислила да тиме стаје на пут да се не подигне фабрика хартије, као што мисли г. Ћпрковпћ, него је Скупштпна мислила онда, кад г. Ђорђе Вајферт није остварпо дотле гу фабрику, да је и напустио ту мисао и да је аеће ни у будуће остварити. У осталом, да су ови људи доиста имали намере да створе такву једну фабрику, да су само нашли капитала у земљи или на странп, доказује п њпхов рад. Они су се нрво обратили на све капиталисте у Крагујевцу без погледа на нартијску боју, држано је неколпко седница п већано је о томе да се подигне са капиталом у земљи. И они су се даље обратили на каппталисте ван Крагујевца и нитани су сви за мишљење о овоме; међутим добпо се одговор да после онолпког упиоа на акцпје код разних завода и штедионица, да је било немогуће да се отвори упис и на акције за подизање фабрике хартије; и шта је остало концесионарима, него да се обрате капиталистима са стране. И они су се и обратили, и радили су на томе са пајвећом енергнјом и допгли су т. р. до самога остварења. Чак је у Енглеској био створен спндпкат, и хтео се у Лондону да отвори упис на акције. Међу тим шта се после тога десило? У енглеском парламенту поднесена је једна ннтерпелација на њиховог министра иностраних дела, поводом једне пресуде нашег суда, којом је решен један спор по ствари оне прве наше Народне Банке. И шта

је било ? Распао се спндикат п тиме је онемогућено остварење те фабрике. Распао се синдикат и остало је немогуће остварење овог иредузећа. Дакле, као што впднте, на прпмамљивање страних капитала да их улажу у наша предузећа, штетно су утпцале многе нрилике у нашој земљи. Саме ове нолитичке трзавице, које су се дешавале у нашој земљи пзазвале су бојазан код страних капиталпста, да своје капитале улажу у наша предузећа. Дакле, као што впдпте, људи су били заиста, заузимљиви, да се дође до остварења те фабрике хартије, али бадава, биле су неприлике, које су то спречиле и учиниле немогућим остварење тог предузећа. Они су покушалн још код неких кућа, као што је напомепуо г. Косовљашш, али није се могло успети. Међу тим, кад су се решпли били да траже продужење, онда је била у нптању једна талијанска кућа — а још нису свргаени нреговори између те куће и њих — која је казала да се само пздејствује продужење ове концесије, па ће онда бпти заиста го остварено и полагала је чак 60.000 дпнара кауције. Ја нисам бпо овде, кад је први пут ова ствар била пред Скуцштппом, али из извешћа одбора, видим — а то је и Скунштина усвојила — да се стало на то земљпште: кад се ова концесија није продужила 'Бури Вајферту, да се не продужп ни овим иовластичарима. И кад Скупштнна н одбор стоје на том земљишту, онда неминовпо излази на тапет једно друго пигање — пптање правде. Кад решимо да не продужпмо повластицу, онда да лп је праведио да прећутимо ону тачку, која говори о губитку кауције. Ја мислим, да је то питање на решењу и да та Скупштина треба да репш и то онако, како то правда захтева. Брачинац каже, кад самп не траже, да им се науција врати, гато да им је враћамо. То је резоновање иогрешно. Концесионари, кад су тражили продужење, онн нису могли ни замислити да им се неће нродужити повластица, већ су насигурно мпслилп да ће добнти продужење. Али, кад Скупгатина налази, да ми не можемо продужнти ову повластицу, онда — кад је у истом случају враћена кауција Вајферту — ја мислим, да и сад Скупштина треба да буде доследна у слпчном случају, кад стоји на земљишту да концесију не треба да нродужи; онда дакле, Скушптина треба да реши и пптање о враћању кауцпје, која је тако рећп нигатавна за државну касу, те се држава од тога неће ннгата користпти а повластичарнма бар може да послужп за неко ситније предузеће. За то, ја мислим, да је предлог г. Косовљанина и праведан и хуман и да Скунштина треба да га усвоји. Ђока Врачинац — Господин Костић каже, да сам ја рекао, кад они не траже натраг кауцију, гато да им је враћамо. Ја то нисам казао на намет, већ сам ја нрочитао предлог, па сам то казао, а упућујеи и г. Костића да и он то прочита. Ранко Тајсић — Код овако мале ствари писам мнслно узимати реч да говорнм, да нису моји лични и начелнн другови узрок, гато хоће да ово пптање доведу на једап неправилан пут, као да ће се нанети једна велика неправда државној каси. Треба, господо, имата на уму да је овде реч о једној малој суми за државну касу, а о врло великој о односу пређагањих радника, који су радпли у фабрици крагујевачкој и који су оптерећени фамплпјама п најзад, којн су се дуго трудилп, да од своје малене зараде створе један капитал за стварање овчког једног предузећа. Нека се нн један од мојнх другова не заборави да су они два пут по 10.000 дин. потрошили, тражећи на страни — и у зелљп услове, 4 те да остваре оно — што су се према државн обвезали, да ће остварпти, да нодпгну фабрику хартије. Молбе њихове, којом би тражили да им се ноложена кауција опрости и врати нема,—немазато, гато они нису ни претпостављали, да им се повластица неће продужити, јер ово није првп случај да се концесија продужи и врати кауци.ја, то је у овом дому често бивало п нређашње су Скупштине такве предмете често решавале. То је било н овнх дана у прилици сличној овој, кад смо 40.000 дин. од прихода државпих поклонпли на рачун индус.трије. Исга толика кауција враћена је и Вајферту, којн је милиунар, па с тога треба да се врати и овим сиромашним фабричкпм рад-