Народно благостање

Страна 118

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Број 8

може одредити да свота у њој означена носи камашту. Ово одређивање камате закон је допустио само код меница по виђењу, које су у употреби нарочито код прекоморске трговине код које се не зна извесно, кад ће роба стићи, па се унапред не зна колико ће износити интерес, да би се при издању менице уврстио у саму меничну суму. С тога ту одредбу о интересу може унети у меницу само издавалац.

Закон препушта странкама, да саме одреде интересну стопу; ако то нису учиниле платиће се 69/, камате. У другим меницама издавалац не може одредити интерес; ако је унео сматра се да не постоји али меница важи.

Као ублажавање меничног формализма јавља се и правило 5 37, према коме ималац менице може да тражи наплату не само на дан доспелости него и на један од два радна дана, који долазе одмах за њим. То су „дани почека“ (КезрекНасе). које закон даје у корист имаоца менице, који не губи право регреса неподношењем менице на сам дан рока. Ова одредба одступа не само од 5 106 Срб. Трг. Зак. који је био укинуо дане почека, него и од 5 138, који захтева изискивање протеста због неисплате првог дана за даном доспелости. Међутим по новом закону у складу са 9 37 и протест због неисплате треба да се подигне било на дан плаћања било једног од два радна дана, који долазе за њим (5 48 Т. 2). Ако ималац не поднесе меницу на исплату у горњем року, сваки дужник овлашћен је да меншану своту положи суду места плаћања (5 41). Подношење менице заводу за обрапунавање чије ће уређење одредити уредбом Министар Трговине и Индустрије, сматра се као презентација на исплату (5 37 т. 2).

Подношење на исплату и прошестш због неџсплаше нису потребни, ако трасат одбије акцепт или ако трасант, који је забранио подношење менице на пријем, падне под стечај: у овим случајевима протест због непријема и судско решење о отварању стечаја замењују акт протеста због неисплате (5 43 т. 4 и 6).

У исту категорију одредаба ма да се то може оспоравати — долазе и правила новог закона о застарелости (5 78), јер и сувише кратки рокови србијанског закона за подизање регресне тужбе (S 141. Трг. Зак.) знатно су продужени: за имаоца менице, који тужи индосанта или трасанта рок је од годину дана, а за индосанта, који тужи другог инцосанта или трасанта — од шест месеци (5 78 т. 2 и 3). Стога биће лакше пословним људима одржати своје регресне захтеве без претеране журбе у подизању тужбе. С друге стране нов закон скраћује рок застарелости тужбе против акцептанта са 5 година (5 167 старог закона) на 3 године (5 78

"т. 1). Тужба против трасанта ма да није снабдео

трасата покрићем (5 146 Срб. Трг. Зак.), свакако застарева за годину дана, односно за 6 месеци, јер Хашки регламан па и наш нов закон нису прихватили француску теорију уступљења покрића имаоцу менице, па ће према томе сваки трасант бити сматран као споредан менични дужник.

У вези са застарелошћу нов закон решава и питање о захтевима. имаоца застареле менице. Наша је пракса протумачила 5 167 Тргов. Зак. у вези с 5 928 ж.т. 2 у томе смислу, да ималац застареле менице губи само меничну тужбу, али задржава облигационо потраживање („облигациони дуг“) по тој истој меници још деветнајест година (Одлука о. с. Касац. Суда 19 августа 1906 г. Бр. 7129 и друге), међутим 5 85 новог Мен. Зак. (који се не налази у Хашком регламану) даје имаоцу менице, по којој је истекао рок застарелости или пропуштена чињења прописана ради одржавања меничних права, да у току нових три године тражи само од трасанта или акцептанта наплату тужбом због неправедног богаћења (сопасно !пдеђ:), ако су се заиста на његову штету обогатили. Ту се мисли на трасанта, који је примио валуту, а није дао покриће трасату и на акцептанта, који је примио покриће а меницу исплатио није. Протеком пак и тога рока угашена су сва права по ме НИЦИ.

ПРАВНИ ПРЕГЛЕД

Одобравање измена правила од стране Министра Трговине и Индустрије.

ДРЖАВНИ САВЕТ 31. децембра 1928. Бр. 598/29.

Ш Оделење, — Саветници: г. г. Пера Петровић, Илија Ђукановић, Др. Стеван Сагадин, Мика Радивојевић и Др. Радоје Јовановић. — Секретар Св. Барбић.

„након јавно одржаног рочишта, нашао, да оспорено решење не одговара закону.

Из самога система концесионирања акционарских друштава, који систем важи код нас за читаву државну територију, произилази да је и за измену друштвених правила потребна привола државне управне власти и без те приволе измена правила не важи. Користећи се овим правом, основаним на нашем позитивном законодавству (зак. од 30. марта 1922. год). Министарство може измену друштвених правила одобрити или не одобрити и противу ове одлуке не постоји правно средство, једнако као што не постоји правно средство или противу одобрења или неодобрења оснивања једног акционарског друштва на основу поднетих друштвених правила. Али, доносећи своје одлуке по овим стварима, управна власт

како је речено, само одобрава или не одобрава измену друштвених правила. Условних одобравања систем концесије не познаје из простог разлога што то више не би био систем концесије. Кад би се прихватило противно становиште, значило би вољом саме управне власти стварати ново друштво, какво није било у интенцији оснивача.

У колико је, у овом случају, Министарство Трговине и Индустрије одобрило измену друштвених правила под условима предвиђеним у оспореном решењу на основу свога права надзора над акционарским друштвима, оспорено је решење н с те стране противно закону."

Према одредбама закона о акционарским друштвима од 1896. године који важи за Србију и Црну Гору, закона од 30. марта 1922. године који важи за Хрватску и Војводину и Трговачког Закона за Босну ин Херцеговину, као и онога за Словеначку и Далмацију, не може се основати акционарско друштво — па с тим у вези ни установити његова правила, нити извршити измена правила тога друштва без одобрења Министра Трговине и Индустрије. Према одредбама свих тих закона, за оснивање акционар-