Народно благостање

Страна 486 та i pisanjem dali oduške svojem осогсепји protiv

jalci puni sumnje. Generalni sekretar strijalaca, poslanik Olivetti, mnoge prigovore proliv korisnosti i

saveza shodnosti obli-

izraz discipliniranie rada, kao i potčinjenost privrede mudrosti centralne vlade. Ipak se ne sme preći preko činjenice, da je naklonjenost industrijalaca i radništva prema novom zakonodavstvu mnoga |ača nego nepoverenje. Pokušaimo, da u kratkim potezima ргедето па analizu i kritiku zakona. Za to će biti potrebno, da najpre postavimo i odgovorimo na nekoliko predpitanja. Fašističkom zakonodavstvu bilo je prebačeno, da je ono orijentirano jednostrano Kapitalistički. Na to se može odgovoriti, da fašizam ima faktički visoko mišljenje o funkciji kapitala. Ne samo Mussolini, već ı zastupnik fašističkih sindikata Rossoni, dali su često izraza svome ubeđenju, da je socijalističko rešenje radničkog problema isključeno za nekoliko vekova i da se pobolišanje nadnice dade. omogućiti jedino unapređenjem produkcije. Isto tako |e tačno, da su mnogi poduzetnici prišli fašizmu sa mnogo ustezanja. Ali se osnovnoj liniji fašizma ne može ni u kom slučaju prebaciti, da je svesno i principijelno kapitalistička ili nakloniena kapitalizmu. Šta više, fašizam stoji pretežao na stanovištu, koje je nekada Frćdćric Bastiat, Ro-

jemu su bili učinjeni isti prekori, izrazio ovim rečima: .

»si 7 avais le malheur de ne voir dans le capital que 1 avantage du capitaliste, je me ferais socialiste«*).

Prilično {e izlišno pitanje, koliko {e partisko-politički faktor kumovao zakonu. Po sebi se razume, da је fašizam tim zakonom ciljao da |oš više pridobije na ·političkoj snazi. U izbornom i kontrolnom pravu, kao i u pravu da priznaje sindikate, stvorio |e sebi fašizam moćno Sredstvo za proširenje uticaja na sindikafe i njihove vođe i suzbijanje političkih i privrednih protivnika. Ludo bi bilo pokušati poricati ovu vezu između fašizma i radničkog zakona. | | · Svakako je jasno, da intenziviranju italijanske nacionalne privrede ništa ne može bolje poslužiti, no privredni mir i nesmetani napredak proizvodnje, koju vlada nadzirava u njezinim osnovnim uslovima. Svakako nije namera Mussolini|a i niegčove vlade, da stavi radnike pod |aram poslodavaca. Iz svega se dade гаzabrati, da državnik stalno stoji na stanovištu, koje je izrazio u govoru, održanom 1993. сод. и Зјет ргед bivšim ratnicima: poslodavci ne smeju smatrati, da je sada, kada je fašizam na krmilu, njima sve dozvoljeno. Fašizam nije za to tu, da industrijalcima učini život lakim. U opšte nije niegova namera, da bilo kome načini život lakim, pošto on ne posmatra život hedonistički, već kao. kategorički imperativ u smislu vršenja dužnosti. |

Radnički zakon sadrži prema industrijalcima dva zahteva. Prvo donosi on, kao što smo videli, ne samo gubitak prava radnika na štrajk, već i odricanje prava poslodavcima na isključenje radništva iz posla. Ali novi zakon znači još mnogo više; on priznaje sindikatima ista prava kao i organizacijama poslodavaca. Isto kao i Friedrich List smatra fašizam državu za produktivnu snagu, a naci|u u njezinom ustrojstvu i simetri|i,

1) Chamles Guide, Les optimistes, in Gide et Rist, Histoire 'des doctrine& ćconomiques. Paris 1909. Penim, ip. 377.

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Број 30 |

а1р od . kao i u njezinom državnom centru, za najbolju pretfašističkog monopolističkog karaktera novog zakono- · postavku za svako istinsko

davstva. Na drugoj strani nalaze se također industrj- | napretka. Pri tom on shvata naciju kao državnu naciju,

indu- | izneo je u parlamentu

razvijanje blagostanja i

merkantilistički, u uskim okvirima jedne juridičke veze. Usled toga se sindikati ne smeju više udruživati

| за inostranim radnicima bez naročitog odobrenja vla-

gatnog radničkog suda. Ni poslodavcima nije prijatan · de. Poslodavci, koji hoće steći državno priznanje, mo-

raju sa svoje strane dokazati, da je preko polovine kapitala sa kojim oni rade, nacionalnog porekla. To je naimanje merenje istom merom i kao takvo oseća se i u širokim krugovima poslodavaca. To ne mogu da shvate samo fanatički protivnici fašizma, kod kojih ovaj već u napred »ništa ne vredi«. Drugo pitanje jeste dakako, da li se kapital uopšte dade »nacionalizirati« kao rad. Svakako je to mnogo teži zadatak. Tendencija nacionaliziranja stranog kapitala, u Rome se gleda opasnost za nacionalnu državu i njezinu privredu, karakteristična je za poratnu državu. Ona se pojavljuje u Jugoslaviji, Poliskoj, Nemačkoj i t. d.: i to delimično kao raspoloženje širokih krugova, a delimično u vidu zakona, pri čemu treba spomenuti, da ovakve odredbe dakako nisu uvek u stanju, da obuhvate likvidni Karakter kapitala i da daju često povoda kapitalistima za izigravanje.

Ali Mussolini|u je naročito stalo do toga, da nacionalizira radnički pokret. Mussolini je izrazio kao

· svoje čvrsto uverenje, da u osnovi proletarijat nije in-

ternacionalan. To se dade delimično i istoriski dokazati. U Italiji je već davno pre rata jedan moj kolega u Turihu Giuseppe Prato, dokazao u jednoj knjizi, koja je prevedena i na engleski i francuski. a imala je naslov: »Protezionismo operaio«, da radništvo svake zemlje revnosno pazi, da zadrži u granicama priliv stranih koleza na sopstveno radničko tržište. Naročito amerikanski proletarijat {e apsolutno protekcionistički raspoložen. Više nego svima drugim faktorima treba upravo ovom radničkom protekcionizmu pripisati neprijatelisko držanje Sjedinjenih Država prema useljavanju žutih radnika. Pokret Trade - Union u Americi, koji je vodio Gompers, доуофо је već često državu u opasnost ratnog sukoba sa Japanom. U Engleskoj je radnička parti{a napadala i ugrožavala наПјапзко - engleski ugovor o dugovima, iako je znala, da bi ona u slučaju uspeha dovela u opasnost životne interese italijanskog radništva. Ali i sociološki smatra Mussolini, da treba proletarijat proglasiti nesposobnim za internacionalizam. U jednom роređenju, koje je on učinio između proletarijata i buržoazije, proglasio je buržuja, Тако рокте !уог 1 суцda osetljivog na svoje interese, bitno pristupačnijim za ideju internacionalizma, nego radništvo, koje le po svojoj većoj blizini prema majici zemlji, upućeno u mnoZo većem stepenu na naci|u i da je zbog toga internacionalizam sadašnjih italijanskih socijalista veštački i lažan, te da bi suzbijanje istoga moglo dovesti do toga, da se logika činjenica opet stavi na svoje mesto. K tome mora da se kaže |oš treće. Fašizam negira internacionalizam radništva, prvo, jer bi bio politički opasan, a drugo, što bi bio štetan za italijansku privredu, izvodeći odluke međunarodnih sindikata, u kojima se ne vodi računa o italijanskoj narodnoj privredi. Na to bi se moglo primetiti, da to ne sme da vodi u drugu krajnost, što uostalom italijanska vlada ne namerava, pošto је zastupljena u Međunarodnom Birou Rada u Ženevi. Međunarodno zakonodavštvo za zaštitu radnika pokazuje kod oprezne metodike velika preimućstva, koja će moći koristiti također italijanskom radništvu.

OTO O ae O O a n пена ара вв ra Ив врт Катран