Народно благостање

77 септембра 1999.

Д-р Роберт Михелс професор универзитета, Рим

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страпа 501

ШТА ЈЕ ТО ФАШИЗАМ 7

(Трећи чланак)

Фашистичка емиграциона политика

Пре рата прираштај италијанског становништва износио је 280.000 душа годишње, а после рата 300.000. Вишак рађања износи 1923. год. 470.000. Италија је по броју становништва претекла Француску и ако је њезина површина свега 3/5 Француске. У погледу становништва Италија је показала после рата једну оригиналну појаву: она је изгубила у рату пола -милиона, а 273.000 умрло је од грипа и других заразних болести, па ипак је она изашла из рата са већим бројем становништва но што је имала у очи рата. Томе је допринело непромењен јак наталитет и повратак емиграната. Италијанско становништво се повећало од 19131921. г. за 6» %. Исто је тако важно напоменути да је смртност знатно опала у Италији, она је износила 1871. — 1874. год. 30" оф а 50 година доцније, 1921.—1924. год. 17%, годишње.

После Светског Рата извршене су дубоке промене у италијанској емиграционој маси. Мишљење извесних економских оптимиста за време рата, под утицајем огромног полета индустрије у рату, да ће ова после рата прираштај становништва да апсорбује, показало се погрешно и италијанска емиграција је опет нагло скочила. До 1914. год. италијански емигранти су ишли у главном у Америку, а и у Немачку и Швајцарску. После рата паку Француску. 1913. год. емигрирало је у Француску 83.500 душа мање од 10% целокупне емиграције, а 27% целокупне емиграције у Европи.

Од 400.000 душа колико је 1994. год. оставило Италију да тражи срећу у иностранству, више од половине, 225.000, односно 83% целокупне емиграције у Европи, упутило се Француској. Првих 4 месеца 1925. год. емигрирало је 118.000, од чега 33.000 преко Океана, а 85.000 на континент. У Бразилију 2.000, у Аустрији 3.000, у Северно-Америчке Државе 11.000, у Аргентину 14.000 а у Француску 84.000.

Француска је доживила у емиграцији после рата нове форме: из Италије и Шпаније долази у Француску и страни капитал; досељеници већином сељачки синови, доносили су имање собом и запосљавали се у француској пољопривреди.

_ Ево како скицира Бенито Мусолини проблем емиграције са гледишта политичких могућности за његово решење: .

1.) он је одсудан противник неомалтузијанизму (ограничењу рађања). Тиме је цео италијански народ сложан с њим. Истина у Италији постоји данас разлог за смањење броја рађања, али је још увек у маси идеал многобројне породице, предање из патријархалног доба; а с друге стране у еротичкој дисциплини није Италија тако јака. Наравно да су италијански националисти и фашисти већ и због тога противни неомалтузијанизму, што он угрожава њихов идеал велике Италије и прети да ослаби мисију политичке и географске експанзивне моћи народа.

2.) Што се тиче ратоборног решења путем освајања нових колонија, Мусолини га не акцептира, наравно само под условом разумне сарадње суседних држава у циљу смештања италијанског вишка становништва. Мусолинијева прогноза-гласи: проширити или експлодирати. OU

PO

3.) Унутрашњу колонизацију путем крчења необрађеног земљишта усваја Мусолини потпуно.

4.) Што се тиче емиграције у иностранство и то прима Мусолини, под условом конзервирања националности у гостинској земљи.

Не само да је противан спречавању вишка рађања, већ шта више, он плански и методички ради на што већем вишку. По себи се разуме, да се свим средствима сузбија спречавање зачећа. Постоји и порез на нежењене, који обухвата све мушке од 25—65 година.

Број емиграната из Италије опада. Од 1923. год. од 391.000 пао је на 238.000 у 1927. год. Поред тога порастао је број оних емиграната, који су се у исто време вратили од 152.000 у 1923. год. на 191.000 у 1927. год.. Према томе у периоду 19231927. год. емигрирало је 1.563.000, а вратило се 932.000, губитак износи 636.000 душа. Узрок тој појави треба на првом месту тражити у мерама, које предузимају разне државе имиграције за отежање исте.

Допуштајући емиграцију Мусолини је, у исто време формулисао једну нову теорију, по којој не чини иностранство Италији задовољство, већ обрнуто, Мталија чини поклон земљама које примају италијанске емигранте и оне су дужне Италији вечиту захвалност. По тој теорији маса емиграната сматра се као капитал, који се даје на зајам и који заснива и право на камату. Примена ове теорије на конкретне прилике води у постулат, да гостинске земље имају за дужност да италијанску масу третирају као што се третира позајмљена ствар, другим речима, да не покушавају да их асимилирају или да им намећу страно поданство; у противном врше оне разбојништво над италијанским добром (узгред да напоменем да су у овој материји интереси Југославије слични интересима Италије). Ова је теорија остала без икаквог дејства на гостинске земље: и Северно-Америчке државе и Француска продужиле су своју политику подржављања страних емиграната, — што је у осталом било диктирано њиховим потребама. То је дало повода Мусолинију, да заузме једно ново становиште. Да би спречио национални губитак који долази услед обилне емиграције, био је једини излаз да задржи у земљи целокупно становништво. То пак намеће држави обавезу да том вишку становништва одузме карактер сувишности и тако долази до политике отежања емиграције.

Напуштајући немогућну демократску организацију италијанских колонија у иностранству, створена је у међувремену једна згодна и сигурна аристократско - фашистичка форма, а то је стварање и организација фашија у иностранству (Тазе! а!' езгего), а организација и надзор тих организама били су поверени прво конзулатима, а доцније је створена једна нарочита централна власт са једним директором на челу, који је потчиљен Мусолинију.

Ови Газе! а!' езјего разликују се од организованих колонија тиме, што не обухватају целокупан број колониста, већ само поуздано фаши-