Народно благостање

26, септембар 1931. _ НАРОДНО G. Dr. Prica izgleda da smatra da su određeni oblici intervencionizma krivci na ime: održavanje VisOkih nadnica i održavanje visokih cena industrijskih pro-. izvoda — pri padanju cena agrarnih ijkolonijalnih. Drugim rečima nevolja je došla usled „makaza cena”. Kod ovoga je g. Dr. Prica u otmenom i mnogobrojnom društvu. Mnogo ekonomista stoji na tome gledištu. I mi smatramo, da je to jedna velika nevolja našega угеmena. Ali ne i jedini uzrok. | Da pređemo odmah na pitanje: kako da se izađe iz današnje situacije. Time ćemo u isto vreme likvidirati i knitiku na gornji uzrok privredne depresije. Treba cene industrijskih proizvoda da padnu na nivo agrarnih i kolonijalnih, pa bi sve došlo ponova u normalno stanje, kaže g. Dr. Prica. ı Možda je to moglo biti još pre šest meseca; danas bi to bila kompletna katastrofa. Mi nemamo niti možemo imati indeks cena agrarnih i kolonijalnih 'proiz-

БЛАГОСТАЊЕ

voda od danas; a današnje su cene daleko niže od onih pre mesec dana. Cena gume iznosi još svega 2% predratne. Pšenica je u Rumuniji 50 dinara i t. d. Cene ve-

Страна 615

likog broja tih proizvoda su ispod najnižili produkcioaih troškova. To se ne bi izmenilo kad bi i industrijske cene pale na isti nivo. Čak kad bi se sve cene i nadnice adaptirale nivou ceme agrarnih proizvoda, i onda bi ostvarenje gornjeg postulata g. Dr. Price značilo nečuvenu socijalnu perturbaciju, koja bi napravila ekonomski haos: svi bi današnji sopstvenici produkcionih sredstava u koliko su dužni — morali biti egzekutirani, izloženi javnoj prodaji, jer bi vrednost njihove imaovine bila daleko manja od njihovih dugova. To bi značilo dalje nestanak sa kugle zemljine sviju. današnjih kreditnih ustanova, banaka naravno na prvom mues{u.

Možemo iczostaviti detaljniju analizu ove tačke i uputiti čitaoce na članak prolesora Dž. Minsa „Рад cena i bankrotstvo u svetu”, koji je objavljen i u „Politici” od 1. septembra.

Makmilanov komitet smatra, kako smo mi to izložili u ,Narodnom Blagostanju”, da je prvi uslov za izlaz iz današnjeg ekonomskog paradoksa: povratak cena na nivo od 1928. godine. A to je protivno onome, Što зтаtra g. Dr. Prica za izlaz iz krize.

ввва

ДОГАЂАЈИ И ПРОБЛЕМИ

Велике и дуготрајне тешкоће с којима се Енглеска борила последњих година, познате су. Ипак је вест о укидању златног важења прсла као бомба у светским финансијским круговима. Сматрало се за немогуће да Енглеска, до рата финансијски центар целог света а и после рата још поред Њујорка највећи финансијер света, може приступити оваквим мерама. Толико велико је било поверење у фунту. Значај најновијих догађаја истиче се већ и из саме чињенице, да је Енглеска најстарија земља златног важења. Енглеска валута почива на злату све од 1718. године. Од тада је Енглеска свега у два маха одступала од тога; први пут у инфлацији за Наполеонових ратова, други пут 1915. године. До 1915. године је Енглеска имала најчистију златну валуту, код које су се новчанице у оптицају неограничено могле замењивати за злато. Карактеристично за енглеску валуту била је одредба, да је оптицај новчаница, који је превазилазио износ од 18,5 милиона фунти, морао имати 100%-но покриће у злату (Пилови банк-акти од 1844 године). Пошто је између 1915 и 1925 златно важење било укинуто, Енглеска се 1925. г. поново вратила златној валути, но само с том разликом, што је неограничена замена укинута и што је утвређн најнижи износ (1500 фунти), који је Енглеска банка морала замењивати и то златним полугама.

Узроци, који су довели до последњег укидања златног важења су познати; ми смо о њима већ у више махова писали а и у чланку о кризи енглеске фунте у овом броју говори се о томе. Питање је, да ли ће ова мера енглеске владе успети да задржи одлив злата из земље. Владина намера је да спречи бегство капитала, но обавезе Енглеске према иностранству, остају нетакнуте овом мером. За разлику од Немачке, Енглеска за сада није објавила мораторијум; она чак не покушава да интервенише у корист фунте. Енглеска свакако очекује, да ће одлив новца сам престати услед опадања вредности фунте, јер би повериоци много изгубили ако би своја потраживања повукли уз данашње курсеве. Можда се рачуна и на интервенцију француске Народне банке, у

један историјски догађај

зијем се девизном портфељу налазе знатни износи у фун-

тама. Могуће је, да се повлачење кредита из Енглеске ипак и даље настави, јер ће се многи повериоци плашити, да ће у противном њихова потраживања још више. изгубити од вредности. У том случају постоји питање, да ли је дисконтна стопа довољно висока, да би Народна банка прикупила довољно девиза за подмирење страних потраживања. Судбина Енглеске и многих других држава зависи Од тога, којим ће путем поћи фунта. Постоје само три могућности: прво, Енглеска ради на повраћају старом паритету или приступа инфлацији па затим дефлацији или најзад потпуно напушта златну валуту. Повратак златном паритету могућ је онда, ако се Енглеска у унутрашњости сачува инфлације. На дуже време се ова напетост између спољне и унутарње вредности фунте не може одражти. Енглеска ће бити приморана да форсира извоз, да би изравнала свој биланс плаћања. Средства за ово су повишење дисконта које присиљава индустрију да ликвидира залихе и снижење производних трошкова путем радикалног снижења надница, Многе државе доћи ће у опасност од појачаног енглеског извоза; обратно, Енглеска ће гледати да смањи увоз; залихе сировина у прекоморским државама ће се даље повећати. Енглеска приступа инфлацији и доцније утврђује курс на нижем нивоу. То би пролазно олакшало енглески извоз, јер као што је познато, наднице се не повећавају тако брзо као што вредност новца опада. Удео надница у производним трошковима опада и енглески произвођач се налази у предности пред страним. У Енглеској се осећа велико струјање у овом правцу. Радничка странка пристаје на овај пут. Она мисли да би се тиме дало избећи моментано радикално снижење надница. И многобројни економски научници се залажу за једну умерену политику инфлације. Они виде узрок привредне депресије у једној претераној валоризацији фунте; делимично се ослањају на Мак Миланов извештај, који пак препоручује инфлацију само у случају, ако се изведе на међународној основи. Ово решење има много рђавих страна. Пролазно би оно повољно дејствовало на извоз, али би фунта претрпела ненадокнадив губитак у свом престижу, у земљи би инфлација проузроковала велике промене у имовинским односима а у светској привреди би изазвала поремећаје, који би опет дејствовали на Енглеску. Изгледа да је влада све-