Народно благостање

2. април 1932,

повна моћ становништва. Под претпоставком да је то све тачно, питамо инжињере, где би министар финансија нашао сретстава, да покрије велико опадање прихода. Он је морао или да смањи издатке или повиси приходе. А код смањења

прихода морао је снизити или материјалне издатке, дакле

нвестиције, или личне, то значи приходе чиновника. Или је морао приступити распису зајмова. Како је, међутим, било велико опадање државних прихода, показује најбоље то, да је министар финансија морао да употреби сва три, боље речено сва четири начина; он је скратио материјалне и личне издатке, повисио је државне приходе, и мора такођер да приступи и склапању зајма, и то иностраног, да би се могло пребродити ово тешко доба кризе. Он је, правилно, приступио иностраном зајму, јер мала сретства, који су остала нашем новчаном тржишту, жели да употреби за упис једног инвестиционог зајма, чије могупности се сада, према службеном саопштењу, проучавају. Али Инжињерска комора не сме прецењивати могућност за један унутарњи зајам. Показало се је, да ми ипак нисмо били тако богати капиталом, да издржимо ударац, који је наше новчано тржиште наједном претрпело повлачењем страног новца и замрзавањем великих потраживања у иностранству, и да још набавимо довољно сретства за извођење једног програма јавних радова. Овде морају да кажу своју реч финансијери и финансијски техничари, и судбина јавних радова зависи од њиховог гласа и од гласа публике, која уписује зајам. Ипак меморандум инжињера остаје интересантан и он је леп знак оптимизма наших техничких радника, који нису ни у овим мутним временима спустили заставу напретка нашег привредног благостања, нити су изгубили снагу за даљи рад, и који нам показују могупности за рад, коме ће се ипак морати једном приступити. |

За планско регулисање тржишта путем великих задружних организација долази јељино Канада у обзир: њена ионуда шшенице износи око пола светске понуде (без Русије). То је она и покушала да оствари оснивањем шшеничног пула 1924 године, када су цене пшенице на светском тржишту почеле да падају. Пул је основан на задружној основи, и обухватао је три главне провинције са производњом пшенице: Манитобу, Саскачаван и Алберту. Ове три покрајине сачињавају 95% пшеничне производње читаве земље, а пул опет половину ове. Био је организован на следећим принципима: 1) Пул треба да има толико организованих произвођача, да претстављају један велики део понуде; 2) Чланови се обвезују да све своје жито ставе на располагање само пулу, и да овај може увек с њим рачунати. 3) Жито се не купује, него га пул узима у комисију. На тај начин ризико остаје код чланова. 4) Са лиферованом пшеницом може располагати само пул. 5) Чланови не сносе ризик за поједине продаје, него се ризик за читаву продају дели на све чланове, и зато они, који су лиферовали квалитативно исту шшеницу, добијају просечну цену. 6) Пул исплаћује члановима предујмове, који се онда "касније обрачунавају. 7) Пул добија за своју делатност провизију, која се, као и приноси за резерве, обрачунавају на крају.

Капитал пула био је мали: чланови су уплаћивали само по један долар. Сем тога, пул је задржавао од продајне цене 1%, зашто је издавао облигације, које су се укамаћивале.

Финансирање пула вршиле су велике канадске банке преко Сепфта! Lelung Agence. Оне су давале ломбардне зајмове у висини до 85% вредности пшенице у елеваторима. У неким случајевима прелазиле су и ову границу.

Однос између чланова. и пула регулисан је уговором,

Срећа и крај канадског житвог пула

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 217

који отписује сваки члан кад приступи. Пул се нагло развијао у првим годинама, али од 1927./28. године стагнира, што најбоље показује следећа табела:

Година ве 0 а акра шшен, прон.. 1924.125. 91 107 37.9 1925. |26. 122 14.0 522 1926.21. 139 145 531 1927./28. : 139 14.5 511 1928./29. 138 145 51.3 1929.180. 141 15.6 51.3

У прво време пул није имао своје елеваторе, али је

касније, преко зибафату сотратез, чији капитал су пре-

узели провинциски пулови, изградио своју властиту мрежу. 1929. године пул је располагао са 1642 локалних елеватора, који су могли да приме 58.000.000 бушела и 15 терминал елеватора, који су могли да приме 38.000.000 бушела жита.

Пропаганда за оснивање пула оснивала се је на неједнаким ценама за жито у јесен и пролеће, и на користи, коју одатле црпе трговина. Пул је хето да ту разлику смањи, и да омогући фармерима најбољу цену, преузимањем све гишенице и давањем просечне цене свих продаја. Како фармери требају одмах новац — то је разлог да одмах и продају — пул је исплаћивао код преузимања авансе. Понуду,

која је износила +. светске понуде, тако је регулисао, да се.

је кретала паралелно са тражњом. До 1929./30. пул је без већих сматњи вршио своју улогу: продавао је жито својих чланова по најповољнијим ценама, које су се могле постићи.

Али ова година била је судбоносна: наиме тада почиње на-

гли пад цена житарицама. Пул у очекивању поправке цена, на темељу нетачних извештаја, не продаје. Међутим, цене се и даље стропоштавају, извоз у Европу се погоршава, што због повољне жетве у многим европским земљама, што због аграрно протекционистичких мера европских држава. Последица свега тога је била, да је :/, канадске жетве остала непродата. Додуше, 1929.:30. година почела је са добрим изгледима: пшеница је нотирала почетком августа 173 центи за бушел. Међутим, то је управо био почетак катастрофе. На темељу те цене пул је исплаћивао фармерима аванс у износу од ! долара. Концем августа пшеница већ нотира 86 цента, а у септембру 72 центи. Разлика између исплаћеног аванса и получене просечне цене претстављала је губитак за пул, Стање је још погоршано тиме, што су од претходне године остале резерве од 48.8 бушела, за које је пул поред првог аванса од 1.16 долара исплаћивао и даље авансе. У 1930./31. тодини цене су даље пале, — просечно на 60 центи по бушелу — док су резерве из прошле године износиле 40 милиона бушела. Пул је за ову годину био обећао први аванс од 85, затим 70 и на крају 50 центи за бушел. У овој тешкој ситуацији, трговина је почела офанзиву против пула; нарочито је искористила чињеницу, да су они фармери, који су одмах после жетве продали пшеницу трговцима постигли цену од 90 до 100 центи, на што чланови пула нису могли рачунати. Пул, наравно, у оваквој ситуацији није могао одговорити својим финансијским обвезама. Седам великих банака, које су га ломбардним зајмовима финансирале, нису услед великог пада цена, више имале довољно покрића. Оне су хтеле да приступе продаји залиха, што би изазвало катастрофу на канадском тржишту пшенице. Зато је морала да интервенира држава: свака покрајинска влада преузела је гаранцију за дугове својих пулова према банкама, и то само за салдо који је после продаје остао непокривен. Према томе, целокупна сума, за коју су владе преузеле гаранцију износи око 4—55 милиона долара. Приликом регулисања ових финансијских питања, главна тешкоћа је била због првог исплаћеног аванса фармерима у 1929.130. години. Како би захтев да се разлика поврати натраг наишао на велико не-