Народно благостање

2. јули 1952. ___ РР-

Д-р Богдан Прица, адвокат — Земун

__ НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 419

ШТА СЕ МОЖЕ ОЧЕКИВАТИ од НОВЕ СВЕТСКЕ ПРИВРЕДНЕ КОНФЕРЕНЦИЈЕ

Зашто национална инфлација не може да лечи привредну депресију. — Међународна инфлација,

[. Зашто национална инфлација не може да лечи привредну депресију

Из вести које нам стижу о сазиву светске привредне конференције види се јасно да би се на њој питање кризе имало решавати са тзв. новчане стране. Сазивачи, наравно, нису прецизирали којим путем би требало ићи у оквиру монетарне терапије. Али толико је, ипак, одређен њихов став, те се може рећи да одбацују лекове са робне стране (на пр. преоријентацију производње, њено ограничење, обарање цена трошковима) и да очекују спас са новчане стране. То се види из програма планиране конференције. У њему је реч само о кооперацији новчаничних банака, о увођењу светске валуте, о расподели злата, о евентуалној употреби сребра за валутне сврхе и о сличном.

То је последица разочарења у лечење кризе путем робних чинилаца. Показало се да је у стадијуму, у који је сад криза доспела, немогуће ограничити производњу на местима где би се то, можда, требало учинити; а исто тако се показала немогућа и знатнија редукција трошкова производње. Трошкови свију категорија показали су се сувише нееластични: и камата и јавни терети и, најважнији међу њима плате и наднице. Прелазом на монетарну терапију не пориче се да би се стање могло олакшати и, можда, потпуно нормализовати када би се ова или она категорија добара у цени редуцирала. Али се све више шири мишљење, да ће се можда лакше доћи до циља, ако се цене робе дигну на једну примерну висину. Тиме би се постигао исти ефект као и редукцијом трошкова, наиме, појавила би се потребна маржа између трошкова производње и робних цена,

До сада су само поједине државе манипулисале новцем у сврху свладавања кризе. Последњи велики покушај у том правцу јесте пракса американског федералног система која се састоји у куповању државних папира од вредности на отвореном тржишту ради убризгавања већих сума новца у оптицај. Иако та пракса датира тек од скора, данас се већ може рећи да јој је резултат негативан. Покушај је пропао као и сви слични. По мом мишљењу због пута којим је новац убачен. Он је дошао махом у руке шпекуланата хартијама од вредности и место да ови држе по својим касама и сефовима хартије, држаће отсад готов новац. Пошто је привреда у депресији они не могу новац употребити у продукцији ни сами ни путем кредита. Депримирана привреда избацује капитал који је већ у њој, па како ће да прими нов. Новац може помоћи само проширењем потрошње. Са те, пак, стране продавци хартија, као спекуланти и имућни људи, нису хтели новац убацивати у привреду, јер су им потребе и без тог новца биле задовољене. Они би са новцем изишли на пијацу било капитала било потрошних (трајних и нетрајних) добара тек у случају инфлације папирног новца или опасности од ње. Ако треба нове количине пуновредног новца укопчати у привреду, извести га на тржиште, а не у трезоре, онда треба одабрати други пут убризгавања. О том правом путу ниже,

. Али све и да је новац убациван у привреду путем који би му омогућавао органско укопчавање у привредни организам, опет би остао без ципела зато што се изводи национално. Он може имати успеха само ако се проводи на

довољно пространом интернациоалном плану. То искуство нагнало је Американце, специјално Хувера и његову околину, да пређу са народног плана на међународни.

јер ако само једна држава приђе златној инфлацији, и онда када новац органски убацује у привреду, на пр. путем јавних радова, цене добара које зависе од светске цене не мењају се. Докле год девизни курсеви остану на старој висини, неће иностранство плаћати за експортну робу ни већи ни мањи износ у националној валути но пре инфлације. Отуд ће и туземство плаћати старе цене за артикле експортних бранша. А кад би ипак неким чудом екопортни артикли поскупели. онда би тек настала права тешкоћа за народну привреду, јер их по тој цени више не би могла продати иноземству. Била би истиснута по другим произвођачима који би исту робу нудили уз старе цене. Исто је тако са импортном браншом. Када би туземни продуценти артикала, којих се довољно не производи у земљи, тражили више цене за своје производе, бпзо би били потиснути иностраном робом која би се задовољавала старим ценама. Само локално везане цене скочиле би више или мање. Али и у тражњи производа тих бранша брзо би се износ допунског новца проредио, уколико не би стално иста количина новог вовца притицала у привреду — што је немогуће. Код сваког новог обрта једном ново убризганог новца опадала би тражња са стране тог новца у тим браншама зато, што би дотични произвођачи (предузимачи и радништво) један његов део употребили на набавку добара са стране. Стога би се код другог обрта само једна квота тог новца појавила на тржишту артикала тих производних грана, а друга квота би отишла за добра са светском ценом, којима наравно не би могла приметно подићи цене. Код сваког даљег обрта све би мање од тог новца остајало на тржишту добара са локалним ценама, док им се цене не би приближиле ценама пре инфлације. Инфлација не би имала дејство оживљења привреде; она би оживела само један део привреде и то само за време док би трајала и кратко време иза тога. Она би дакле имала оно дејство, које се у медицини зове палијативно.

Али ни то не би била сва штета од национално изолираног лечења кризе са монетарне стране. Један добар део убаченог новца не би уопште ишао на домаће тржиште, већ би био извезен: код јавних радова, на пример, за иностраним инвестиционим добрима т. ј. за производним и дуготрајним потрошним добрима. Један део издатог новца ишао би, дакле, на оживљење иностране привреде, Сем тога би та околност рђаво утицала на трговински биланс и отуд на интервалутарни курс. После инфлације један део експортних добара потрошили би домаћи потрошачи. Као што је речено, инфлација не би дигла цене експортним артиклима; само би туземство (уз старе цене) потрошило један део експорта који је дотад трошило иноземство. Другим речима, туземство би више куповало од иноземства, а мање би му продавало но пре новчане инјекције.

Међутим, најтежа последица била би у следећем. један добар низ економиста налази главни узрок за кризу 7 несразмерности цена разних добара. Диспаритет постоји, на пример, између цена аграрних производа и сировина с једне стране, и индустриских производа с друге стране. Услел