Народно благостање

Страна 549

27. август 1932. НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

javi u pravnoj državi i da je vlast pozvana da što pre uništi ovo vrelo velike zarade ljudi, za koje ne zna g. Lopandić od

kuda im novac — a o je vrlo važno. Mi smo duboko uvereni, | da Zagreb ne deli ni mišljenje ni озесапја. 8. Lopandića. On.

ima i suviše mnogo zdravog razuma da bi mogao da padne u takav trans. Trgovina uložnim knjižicama ne samo da je potpuno legalna, već nacionalno i socialno vrlo korisna. Na tom istom gledištu stoji i sami Lopandić, samo nije svestan toga, jer on veli: „Pošto Prva hrvatska tšedionica isplaćuje za sada samo i0%, i to samo kod uloga koji ne pralaze sumu od 5.000 dinara, to je veliki broj ulogača, čiju celokupnu imovinu pretistavlia knjižica u banci, pr:moran da za svoje dnevne potrebe nabavlja novac onako, kako zna, i hteo ne.hteo mora da se odazove na ovake oglase. Nije ovde nepoverenje prema banci, nego sve te ljude nagoni direktno nužda, da, na bilo koji način, dođu do potrebnih sretstava. Zbog toga niko ne pita za cenu koju prekupci nude. Ta cena međutim ide čak do 40% od nominale, tako da neki ulagači gube ravno 60%. U Draškovića ulici broj 44. čeka svakodnevno velika gomila ulagača, koji su u mnogim slučajevima srefni, ako uopšte mogu za jedno pre podne da dođu na red da prodadu svoje uložne knjižice. Oni u najsrećniim slučajevima dobijaju za svoje uložne knjižice samo polovinu i to onda, ako prekupac bude dirnut razlozima, koji ih gone na ovaj put. inače se ne plaća više od 45%... Postoji jedan prekupac i u palati same Prve hrvatske štedionice, gde se takođe vrši kupovina uložnih knjižica uz bagatelnu cenu.”

lako se ne slažemo s tim, da ulagači, koji su prodali svoje knjižice potrebuju novac hitno i neodložno, ipak ćemo preti postaviti da je tako. Zamislićemo da se ulagači nalaze u teškom položaju, da su ieško bolesni i da imaju da odgovore kakvim drugim obavezama tako, da bi, ako ne bi bili u stanju da mobiliziraju jedan deo svojih uloga, pretrpeli ogromne izičke, zdravstvene ili gubitke kakve druge vrste. Pošto je Prva hrvatska štedionica pod režimom zakona o zaštiti zemljoradnika, to ona plaća uloge samo u granicama disponibiliteta. To je za sada 10% od uloga do 5.000 dinara. Prema tome potrebitom ulagaču ostala su svega dva puta: ili da založi knjižicu onome ko bi bio voljan da mu da zajam, ili da je proda. Na našem kreditnom tržištu su fako dezolanine prilike da se zajam u opšte ne može dobiti, a najmanje na bazi uložne knjižice. Tu bi vrstu kredita mogla da daje kakva altyuistička ustanova, koja bi raspolagala kap:ialima, kojih danas na našoj pijaci nema. 'Ta kombinacija dakle otpada. Prema tome ulagaču ne ostaje ništa drugo nego da proda svoju knjižicu. Zamislimo sada da državna vlast posluša g. Lopandića i zabrani trgovinu uložnim knjižicama. Položaj ulagača bi bio očajan. Njemu bi bio uskraćen jedini put unovčenja njegovog imanja. Iz ovoga izlazi očigledno, da kupac uložne knjižice čini dragocenu uslugu potrebitom ulagaču.

Ali izgleda da g. Lopandića ne revoltira toliko sama trgovina uložnim knjižicama, koliko cena, koja ide čak ispod 50% iznosa. Ako je tako, o:ida je to samo dokaz da pisac stoji dateko od ekonomskog života. Jer, ako on reagira gnušanjem na gubitak ulagača od 50%, onda bi trebao da se gnuša mnogo jače pred činjenicom, da imaoci prvoklasnih hartija od vrednosti gube 70% i da veliki deo našega poslovnoga sveta, usled privredne depresije, stoji pred opasnošću da izgubi celokupnu svoju imovinu. Mi bismo želeli videti lice g. Lopandića, kad bi

mu kakav ozbiljan posovan čovek kazao, da je cena, koju pla- ,

ćaju kupci uložnih knjiž;ca, relativno vrlo dobra. To bi se u ostalom moglo vrio lako da dokaže. Kupac uložnih knjižica može naći u našoj zemlji mnogo lukrativnijih plasmana, nego što je ulaganje noca u wložne knjižice banaka i po cenu od 40% nominale. Onaj, koji kupi danas dolarske obligacije naše države, zaradiće za dye godine na njima kamate više nego što zaradi na kapitalu kad kupi uložne knjižice za 40%. A na samom kapitalu zarađuje toliko isto t. |. 60%. Uprava Prve hrvatske štedionice, kao : komesar, neće ni pod koju cenu dopustiti, da

se u korist ma koga ulagača stvara izuzetan povoljan režim. Prema tome je više ne sigurno, da su kupci uložnih knjižica upućeni na opšti režim, koji važi za sve ulagače. ] za njih važe tokovi isplate, kao : za sve ostale, + za njih važi beskrajno niska kamaina stopa utvrđena uredbom kojom se stavlja Prva hrvatska štedionica pod režim S 5 zakona o razduženju seljaka. Kad se sve to sabere, kad se uzmu u obzir svi rizici, onda je očigledno za svakoga da gešeft, koji prave ti odvratni tipovi, za koje с. Lopandić ne zna, od kud im novac, spada u red nepovoljnijih poslova u našoj zemlji. Tvrđenje g. Lopandića, da oni postaju milionerima, potpuno je neosnovano. Svakako da bi oni napravili dobar gešelt, kad bi u određenom roku mogli da naplate uložne knjižice uz punu garantiju neokrnjene kupovne snage naše novčane jedinice i 1. d. i t. d. A u mesto toga, kao što rekosmo, ima poslova, gde su rizici mnogo manji i šanse na milionerstvo mnogo veće.

U celome napisu g. Lopandića ima {edna stvar, koja privlači pažnju ozbiljnih čitalaca, a to je, da postoji izvesna дејеtistička propaganda oc strane onih, koji žele da kupe uložne knjižice. Mi ni ovo ne verujemo. Ali svakako da bi defetistička propaganda protiv kreditnih ustanova bila pojava, koju bi trebalo suzbijati.

Napis g. Lopandića odaje puno nepoznavanje prilika u našem novčarstvu. Njemu je na pr. nepoznato da se danas trguje uložnim knjižicama vrlo velikog broja naših kreditnih ustanova i da ima vrlo mnogo takvih, čije se knjižice nude jeftinje od cene koju on pominje, a ı takvih, čije su uložne knjižice ne mogu u opšte da picdadu. Tako da se dolazi do zaključka, da, ako se odista vod: živahna trgovina uložnim knjižicama Prve hrvatske štedionice, da je to samo dokaz, da se njezina budućnost eskontuje vrlo povoljno + da ima kapitalista, koji vrlo rado ulažu svoje kapitaie u Prvu hrvatsku štedionicu putem kupovanja uložnih knjižica.

Ми смо често наглашавали,, да су се последњих година извршиле такове структурелне промене, да повраћање међународне трговине у форме и обим које је имала пре неколико година није ни поред најбоље воље више могуће. Примери су зато појачана индустријализација аграрних земаља, о чему је много писано. Али подизање пољопривредне производње врши већи утицај на светску трговину, него индустријализација аграрних земаља. Најлепши пример је за то Немачка, која је до скора била највећа увозница аграрних производа после Енглеске. Промене у структури немачке пољопривреде најјасније се виде из следеће табеле о кретању немачког увоза аграрних производа: | Увозни вишак у 1000 тона:

Напредак немачке аграрне производње

1920. т.. 1929. г. 1931. U. Жито 7.548 3.394 1.809 Свиње и свињско месо 44 40 21 Говеда и говеђе месо 226 154 11 Путер 108 135 100 Јаја 163 168 133 Воће 397 441 379 Поврће 421 502 354 'Уљани колачи као сточна храна – 1.480 1.168 1.860

Поводом овог опадања увоза, дошло је у Немачкој до велике дискусије између д-р Бадеа, који је као државни

"комесар за пољопривреду јако утицао на државну аграрну '

политику и проф. Брандта, директора берлинског института за проучавање пољопривредног тржишта, о питању, да ли се Немачка може у догледно време сама да снабдева аграрним производима. Д-р Баде потврђује ово питање, а проф. Брандт негира. Он вели: