Народно благостање

Страна 640 _

_НАРОЛНО БЛАГОСТАЊЕ - Бо. и!

=:

Septembra 1930. g. imala je nacionalno-socijalistička stranka u Nemačkoj iznenadjujuće veliki uspeh na parlamentarnim izborima. A na izborima u julu 1032. g. dobila je trečinu sviju datih glasova. Stranka je, kao što se to može da čita svakodnevno iz novina, postala ve-

likim ftaklorom u Nemačkoj. Od nje je zavisilo da udje

u vladu u dominirajućem položaju. Stranka ima svoj деlimično revolucionaran (s obzirom na postojeće stanje) program. U pogledu spoljno-trgovinskom ona je postavila zahtev autafkije, postepeno gušenje spoljne frgovine i prebacivanje ftežišta sa tržišta van granica ma ono u zemlji. Drugom prilikom ćemo ući u pitanje kako je došlo do toga. Glavno je, da je lozinka prihvaćena i od mnogobrojnih grupa interesanata i raznih drugih političkih grupacija. Ali već sama činjenica, da ga ispoveda pobedonosna Hitlerova stranka, dovoljna je bila, da izaZove Opoziciju od strane protivno zainteresovanih, p& sletstveno i živu diskusiju u javnosti.

Autarkija je ekonomska kategorija. Socijalna ekonomija ima pravo i dužnost da je podvrgne naučnoj kritici. Otuda vidimo da se ekonomiste javljaju za reč. Ipak zato nije prirodno, što se autarkija pojavljuje kao predmet diskusije Društva za Socijalnu Politiku, to je jasno pokazao sam rad i ako se to, izgleda, nije primetilo ili se namerno prešlo preko „blamaže” uprave društva. Po našem mišljenju odluka je došla iz želje da se apsurdnost autarkije potvrdi i sa tako visoko naučnog foruma.

Ali je za malo falilo da se postigne — praktično bar —.

protivan cilj. Kad je pitanje stavljeno na dnevni red pretsedništvo |e bilo partijsko-politički skroz suprofno

nacionalsocijalistima; ali kad je ono došlo do diskusije pretsedavao je Sombart, koji važi kao simpatizer na-

cionalsocijalista. U stvari nije bila opasnost da se pri-

hvati sama autarkija, ali svakako pravac koji je bliži

njoj no slobodnoj trgovini — koju su zastupali inicijatori. To bi bio maler za njih, a ne za Društvo. Ali je Društvo svakako izgubilo od svog ugleda ovoga puta iz sledećih razloga. Lederer, kao koreferent po pitanju

autarkije uzviknuo je u samom početku: „pa ni prvi.

referent, prolesor Dice, nije autarkist! А docnije je diskusija pokazala, da niko nije za autarkiju. Kako |e moglo onda pretsedništvo da uzme za predmet diskusije pitanje koje nije sporno? Ili ako ipak medj članovima Društva ima koga, ko je za autarkiju, zašto onda nije takav uzet za prvog referenta? Lederer |e, logički, razbijao otvorena vrata. Što se ipak nama taj utisak objašnjava na dva načina: prvo što su se ipak sukobilj izvesni -— naravno na autarkiju ne odnoseći se — ar– gumenti' prvog i drugog referenta i drugo što je interes za pitanje, koje je faktički bilo predmet diskusije bio tako veliki, da se na metodsku stranu nije ni gledalo.

Pretsedništvo nije, dakle, samo bilo načisto sa problemom. A drugo, ono nije prethodno pitalo referenta kakvo će gledište da zastupa. I treće, referenti nisu imali međusobnog dodira. Da se nisu učinile ove

greške, niti bi se čula reč autarkija, niti bi. koreferent.

operisao sa hipotezama u pogledu prvog referata, i, najzad, diskusija bi bila stvarnija i skoncentrisanija. Možda je i krivica do prvog referenta; možda je on pristao da brani autarkiiu pa je docnije, u toku rada, došao do ртобупог gledišta. A možda je hteo da spase ugled pretsedništva, jer je u početku kazao, da |e pojam autarkije evoluirao i da danas znači ne uništenje spoljne trgovine, već „njezino smišljeno i plansko ograničenje s obzirom na sopstvenu proizvodnju”. Očigledno, da i»

etimološki ova definicija nemogućna. Plansko ograničenje spoljne trgovine se naziva merkantilizmom, a au-– tarkija znači povlačenje u |edan okruženi i izolovani prostor.

Kao što rekosmo, što je diskusija i u osustvu teze mogla da se produži, ima se zahvaliti okolnosti, da su argumenti prebacivali granice autarkije. АП је оуде učinjena druga metodska greška. Logički, čim je Dice izjavio da nije za autarkiju, pitanje je imalo da se skine sa dnevnog reda. Tako nije urađeno. Prešlo se prećutno na diskusiju o tome, kakvu trgovinsku politiku treba da vodi Nemačka (izostavljajući iz kombinacije autarkiju). Ali se ni o tome nije smelo diskutovati, jer je Dice u početku učinio jednu dalekosežnu konstataciju, naime:

„Ekonomski se ne može da pravda ograđivanj? naroda. Samo slobodna trgovina vodi blagostanju naroda. Ne može se prodati a da se ne kupi. Ko tu vezi ne može da shvati, za toga je uzaludan stopedesetogo dišnji rad nauke o sooijalmoj privredi. Politika ograničenja uvoza može se podržavati jedino političkim argumentima i |a ću celo pitanje da posmatram sa političke tačke gledišta.”

Ograđujući se od autarkije u pravom smislu reči Dice je uništio unapred postavljenu temu za diskusiju. Oglašujući slobodnu trgovinu kao ekonomski osnovanu, on je oduzeo i drugu jedino mogućnu temu diskusije: irgovinsko-politički sistem u svetlosti nauke. On je, dakle, isključio nauku u opšte iz svoga referata i preneo ga и oblast politike. On se time ogradio od prekora, da u ime nauke formuliše sud i mišljenje, ali je zadao težak udar društvu, pretvorivši ga u političku areni.

Naravno da diskusija nije padala na nivo one na političkim zborovima, ali je bila daleko od svake nauke, Padali su i čisto naučni argumenti ali su naučne argumente odmenjivali politički, etički i drugi (često vrla oštroumni), tako da je slušalac imao utisak da se vozi po neravnom terenu. Ne može se poreći, da |e sa eko= nomsko-političke tačke gledišta pitanje sjajno rasvetljeno — pitanje kakvu trgovinsku politiku treba da vodi Nemačka. Ali naučno nije učinjen mi najmanji korak napred. Sve što je naučno kazano, poznato је одаупо (čak je došlo do nesporazumevanja o tome, kako je Rikardo razumeo teoriju komparativnih troškova).

Pre 32 godine je na zasedanju istog Društva bilo

| isto pitanje na dnevnom redu, — svakako u manje lo.-

kalizovanom i individualiziranom obliku, — nemačka buduća trgovinska politika. Jedan od tadanjih referenata učestvovao je kratko u ovogodišnjoj diskusiji sa vrlo oštroumnom primedbom. Verovatno da mu skromnost nije dopuštala (reč je o profesoru Locu) da ироredi diskusiju od pre 32 godine s ovom danas, jer b: ona ispala u korist prve. |

Ova naša kritika ne znači da je Politička Ekonomija u Nemačkoj nazadoyvala. Na protiv, ona je za Ovo vreme učinila veliki progres. Ali ne u oblasti trgovinske politike, koja je iserpno obradjena još u XIX veku. Naravno, da to ne znači, da diskusija o „autarkiji” nije mogla da bude na višem nivou. Pretsedništvo |e jedino krivo što tako nije bilo.

Sombart je svojim držanjem kao pretsedavajući sačuvao do kraja gornji karakter diskusije. Izuzetno od dosadanje prakse, on nije rezimirao diskusiju, pod izgovorom, da su se.u njoj sukobila dva pogleda na svet (a ne dva na nauci zasnovana suprotno-položena saznanja ).