Народно благостање
_ 22. јули 1933. | HAPOJIHO
ВЛАГОСТАЊЕ Страна 469
према привреди. Он то чини на веома заобилазан и доста збркан начин. Кристализоване оне треба да су: 1) јефтиноћа; 2) јавност и 3) кулантност у регулисању доспелих штета. То су одиста руководни принципи осигуравајућег предузећа; они су се наметнули у току времена сами, из посла, и данас предузеће без њих не би могло уопште постојати. Као што писац те тако јасне принципе није умео да формулише, још мање их је он разумео. Невероватно је, да он брка цену робе која је осигурана са појмом „техничка премија“ и висину ове чини зависном од ње.
Појам „техничка премија“ који је у осигуравајућој струци одавно одређен, покушаћемо доцније укратко да · разјаснимо. Простор који нам стоји на расположењу не до-
пушта нам да се са тим техничким питањима опширније по-
забавимо. Пијачна цена робе има с износом премије, која се има платити (али никад не са техничком премијом или у ширем смислу, премијском стопом) у толико везе, што се из
пијачне цене робе резултирајућа осигурана сума помножи
са премијском стопом и даје износ премије, који се има платити у извесним роковима. Сразмерност цена робе „осигурања“, ако ћемо се послужити тим изразом,-зависи дакле само од премијске стопе, а ова опет од разних околности, али нема ниуком случају везе са ценом предмета који треб« да се осигура. Ми ћемо се с тим мало подробније тамо позабавити, где г. писац о томе говори како „картел' спречава појефтињавање осигурања.
Што се тиче питања јавности, изгледа да је писцу потпуно непознато да у земљи постоји надлештво, коме је дужност да води надзор над предузећима која се баве осигурањем. Осигуравајућа друштва потпадају под надзор Министарства трговине и индустрије, чија се контрола, наравно, протеже на целокупно пословање друштва, а нарочито на пласирање њихових резервних капитала. Пошто писац жели да се у овом чланку позабави само с осигурањем против пожара и града, то нам је загонетно, како је дошао до мишљења, да су капитали друштва својина осиГураника све дотле док њихова осигурања стоје на снази. У тим гранама осигураник има права само на припадајући му износ оштете после наступелог случаја штете, Евентуални капитали —- резерве, које би припадале овим гранама, имају да служе осигуравајућем подузећу у годинама катастрофалних штета као резерва. У осигурању живота пак, које писац хоће да остави незапажено, пошто је оно или нецелисходна штедња или игра на лутрији, резервн премије (капитали) су одиста својина осигураника и подузећа их другојаче не сматрају.
У осталом, да још подвучемо, да је баш Савез осигуравајућих друштава тај који тражи од Министарства трговине и индустрије доношење специјалног закона у погледу надзора над осигуравајућим друштвима, јер налази да је неопходно потребно да тај надзор буде што строжији. Дакле, (Савез који писац напада као „Картел' би само поздравио, кад би тај толико од њега тражени Закон био донет.
Да пређемо на трећи принцип осигурања „кулантност при ликвидирању штета". Кад би писац ту подразумевао најбржи поступак при ликвидирању штета, ми бисмо се потпуно са њим сложили, јер је неоспорно да је потреба после догађаја штете увек хитна. Тога се придржавају и осигуравајућа друштва и евентуална одуговлачења при ликвидацији штета никако се не могу њима приписати. Ако
настану одуговлачења при ликвидацији штета, она су скоро увек проузрокована на тај начин што осигураници добијају савете од лица која су у погледу висине исплате истог мишљења као и г. писац. Он, наиме, означава кулантношћу кад се осигурана сума исплати у моменту догађаја или одмах после њега. Из овога излази, да ни њему није познато,
да осигурање има за задатак да надокнади стварно насталу штету, и да осигурање ниуком случју не сме водити ка сбогаћењу. Осигурана сума претставља у свима гранама осигурања ствари највишу границу до које осигуравач јамчи; није увек. дакле у потпуности платива кад наступи осигурани догађај, већ само у проценту који се добија кад се ефективна штета упореди са осигураном.
Потпуно је појмљиво да овакво схватање од стране осигураника или њихових зступника успорава ликвидирање штете. ,
Кад писац у трећем одељку свога чланка посматра осигуравајућа друштва под утицајем изложених схватања, онда мора доћи до неповољног мишљења, јер се на бази погрешних појмова и погрешних схватања никад не може
|доћи до правилног закључка. Писац оцртава Савез осигура-
вајућих друштава као „Картел" чија је једина сврха да осигурава рентабилност својим члановима.
Пре него што пређемо на питање „картела", хоћемо само да нагласимо да је о тражењу пишчевом „да се страна усигуравајућа друштва која су добила дозволу за рад у ташој земљи, обавежу да свој капитал у колико се он односи га посао у земљи, морају у земљи уложити“ одговарајућом заредбом Министарства трговине и индустрије већ одавно. поведено рачуна.
Његово тврђење о фантастичним добитима осигуразајућих друштава требао би на неки начин и да докаже.
ТЕ Зашто је потребна кооперација осигуравајућих друштава
Премијске ставке за поједине врсте осигурања и у њима за поједине групе ризика не могу се онако устанозити, као што се то може у трговини робом, где су за цену робе и за најнижу границу тих цена меродавни трошкови коштања. Такав критеријум у осигуравајућој струци не постоји. Потребне премијске ставке могу се утврдити само на основу тачних и дуги низ година вођених статистика. Премијске ставке израчунате на бази таквих статистика аису укочене, већ варирају и зависе од небројених фактора. Није наравно могуће да такву статистику води једно руштво само, јер оно никад не располаже довољно великим бројем ризика; у ту сврху морају друштва здружити аскуства, и унети у рачун и она код сличних удружења. Ако се на бази многогодишњих и обимних статистичких посматрања констатовало, да је за извесан ризик потребна извесна премијска ставка, да би осигуравајућа друштва била у стању одговорити преузетим обавезама, и ако су се осигуравајућа друштва у југославији, слично као и у свима другим државама, здружила да би се побринула да се та премијска ставка заиста тражи и получи, тиме није створен картел, већ само учињен акт предохране, да би осигураници осигурани код појединих друштава могли бити сигурни да у даном случају добију своју отштету. — Свако отступање једног друштва од потребних премијских ставака угрожава сигурност завода и тиме чини и заштиту осигураника, код њега осигураних, проблематичном. Претпоставимо да је премијска ставка за осигурање од пожара једне зграде утврђена на 1%, то онда значи да је на основу статистика нађено да се код 1000 зграда у току једне године појаве штете које у свом обиму одговарају вредности једне зграде, при чему се наравно појављују колебања у појединим годинама, која се у дужем периоду времена опет изједначавају. Има ли дакле једно друштво 1000 зграда, рецимо у истој вредности од 100.000 динара осигурано, онда оно прими 100.000.— премије; оно је дакле у могућности да очекивану штету покрије из својих примања. Чим пак оно стално или макар само индивидуално отступи од премијске ставке која је на бази статистике израчуната, онда је ње-
и