Народно благостање

Страна 472

ovce po hektaru, te prihod od De nije ld0volan da isplati POTEZ i osta.e dažbine.

Ali nije ovde u pitanju samo taj gubitak, jer su nepovoljne posledice obešumljenosti mnogo krupnije: nastaje degradacija ila, koje se teško može privredno iskoristiti, ogromne razlike u klimatskim uslovima, jake suše i, što je najglavnije, poljoprivreda postaje pien bujica i poplava. Sve to vrši jako psihološko dejstvo na stanovništvo koje napušta selo, te proređuje radnu snagu i brojnost stanovništva.

Otkuda tolikih goleti u našoj državi? Nesumnjivo da je najveći upropastitelj šume čovek kada je eksploatiše bez ikakve šumarske politike. Sve do oslobođenja, na našem jugu iskorišćavanje i uništavanje šume bilo je takoreći potpuno siobodno. U

Srbiji šuma je takođe uništavana, ma da je još knez Miloš izdao-

raspise u interesu zaštite šume. U doba političkih izbora dozvole za seču davane su nemilosrdno, a „izborna” sekira odje-

kivala je šumama, i tako su potkopavani temelji poljoprivrede. | Ali takvom stanju treba tražiti, svakako, uzroka u nepostojanju

jedne planski izrađene agrarne politike koja bi unapređivanjem poljoprivrede podigla narodno blagostanje i narod odvratila Od uništavanja šuma.

Pošumljavanje ima svoju tehničku i ekonomsko-socijalnu stranu. Tehnička strana jeste stvar šumara, ali je ona tesno spojena sa ekonomsko-socijalnom stranom; drukčije rečeno, је dve strane jesu u stvari lice i naličje jednog istog problema, što znači da one čine jedno.

Da ovo malo objasnimo.

Mi smo u našem ranijem izlaganju naglasili da ove pokrajine oskudevaju u zratnom {ilu. Agrarna proizvodnja je na dosta primitivnom stupnju i gaje se u glavnom ekstenzivne kulture. Najčešći je slučaj da letina nije dovoljna da ishrani stanovništvo; dovoljna je jača suša pa se problem ishrane u svoj svojoj tež ni postavi, što neizbežno vodi i poremećaju ravnoteže državnog budžeta. Usled svega toga, i nedostatka drugih izvora prihoda, narod je upućen na stočarstvo, koje je odve u punoj meri ekstenzivno. Pašarenja se vrše na prostranim ispasištima — katunima — i napuštenim ufr:nama, koje narod smatra za dar božji. Baš te teške pr like, i konfiguracija terena, nametnule su narodu stoku sitnoga zuba: ovcu i kozu, jer se one zadovoljavaju siromašnom hranom, brstom i lisn.kom. Eto još jednog uzroka uništavanja šuma! U Južnoj Srbiji na pr. ima danas na 850.000 koza, ali tamo ne brsti samo koza već i sva ostala stoka, kao lako pokretno stado, lako sebi nađe hrane; manje traži nege i udobnosti, nasuprot krupnoj stoci koja traži stajsku

negu i sočne livade. Taj odnos stoke sitnoga zuba prema ikrup-

noj stoci u ovim krajevima ogleda se u ovom primeru, koji navodi D. Paleček. U biv. Ličko- -krbavskoj županiji bilo je 1966 domova, 38.595 duša, a 33.067 koza i 45.660 ovaca: a krupne stoke 14.088 komada.

Ovakvo stanje stvari očigledno nam dokazuje da je stočarstvo u pobrojanim pokrajinama u traženju hrane upućeno na šumu i na one kombp:ekse koje bi trebalo pošumiti, a [0 пеminovno vodi sukobu interesa stočarstva i šumarstva odnosno pošumljavanja. Stoga se zaista sa puno razloga može reći da je problem pošumijavanja u stvari pastoralan problem, jer rešiti problem popaše znači upola rešiti problem pošumjlvanja.

Usled ovakvog stanja stvari seoske opštine su u pošum-

ljavanju oduvek gledale opasnost za opstanak stočarstva i Opi-

rale su mu se u koiko je moguće. U biv. Kraljevini Srbiji СЕ. 64 Zakona o šumama od 30 marta 1892 godine bio je jedini koji je predviđao izvesne mere za pošumljavanje golna nedržavne

svojine. Ali taj član nije dopuštao intervenciju državnih vlasti,

jer radovima pošumljavanja nije pridavan značaj javnih radova. Predv đeno je bilo da se opštinama, koje naređene im radove

pošumilvanja ne bi izvršile, oduzme zemljište bez ikakve na-

НАРОДНО. БЛАГОСТАН

195 | Бв. 0

knade i pošumi. Ta odredba, međutim, bila je toliko surova da je uopšte ostala neprimenjena, Samo u ogoljenim srezovima: +imočkom, zaječarskom i okolini Niša izvršeno je delimično pošumljavanje. Strogo uzev, može se reći da o Ovoj sirani problema nije dovoljno vođeno računa. To nam dokazuje i ovaj primer. U propisu S 33 Zakona o šumama od 1929 god. — tzv. kozarski paragraf — zabranjivan je brst i lisnik, što je očigledno vodilo istrebljivanju koze. Međutim, narod je i pored ove odrebe uporno branio stečeno pravo popaše, jer mu je koza jedan od glavnih izvora prihoda, te su nadležni faktori bili primorani da naџедет рагаста! цкти.

Sve ovo nam vrlo jasno dokazuje i učvršćuje u uverenju

da se pri pošumljavanju mora strogo voditi računa o privrednim , priiikama dotičnih pokrajina i da se, sledstveno, mora риђесаvati raznim merama koje će dovesti do uspeha.

Pre svega da bi se koza mogla istrebiti, ili bar svesti na minimum, neophodno je pofrebno stvarati povoljnije uslove za. držanje stoke i stvarati druge izvore prihoda. U tome će uspeti samo ako se budu stvarale livade, meliorisali pašnjaci čišćenjem, đubrenjem i sađenjem boljih vrsta trava — pribeći tzv. travnom gazdinstvu. Pri tome bi se navodnjavanje i isušivanje mogli pokazati kao veoma korisni radovi u tom pravcu. Na taj način bi se svi me.ioracioni radovi, o koj ma je ovde reč, mogli dovesti u vezu i sa istovremenim izvođenjem pokazali bi odlične rezultate. Ali osim ovih radova postoji još jedna mera koja može pokazati odlične rezultate. Ta mera jeste uređenje popaše.

U Dalmaciji, gde je skoro sav krš vlasništvo opština i zemljišnih zajednica, postoji jedan interesanian slučaj pošumljavanja u vezi sa podizanjem pašnjaka i uređenjem popaše. To se podizanje vrši indiv.dualnom deobom i ponovnim uređenjem zajedničkih pašnjaka odnosno popaše na načelu postojanog uživanja. Lep primer individualne deobe opštinskih i sterilnih pašnjaka, o kome se govori u jednom izveštaju Senjskog šumarskog inspektorata, postoji na ostrvu Rabu u selima Barbat i Muntanja. Svi ž.telji su posle izvršene deobe svoje delove ogradili zidom i na ograđenom zemljištu sade voćke i šumske sadnice. Te delove čuvaju od popaše, tako da se već danas vide lep: rezultati pobolišanih vegefacionih prilika. Ovakvom deobom uspelo bi se da se u relativno kratkom vremenu neki predeli pretvore u šumom. obrasle pašnjake.

Najnepovoljnija posledica obešumljenosti jeste nesumnjivo fenomen poznat pod imenom bujica. One najviše utiču na degradaciju {ila i stvaraju kasrt, ponore i škrape u Dalmaciji. Na pojavu bujića utiče i uništavanje pašnjaka, a isto tako i loša primena navodnjavanja gde vode ima dosta. Naš narod na jugu ZOVE ih „ala.

U cilju uređenja bujica pribegava se izgradnji ustava; tako ona u toku slabi i pretvara se u nev:n potok. Mogu se graditi i rezervoari za bujične vode, koje se potom upotrebljavaju u industriji i za natapanje oranica. Tako rade u brdskim krajevima, kao što je to slučaj sa već pomenutim kanalima u Švajcarskoj. Najcelishodnije je, međutim, saditi razne trave i zašumijavati, posle izvedenih radova, gornje bujično područje, jer se tako postiže dvojaka korist: bujice nestaje a šuma se podiže. Tako podignute šume označene su u S 16 zak. o šum.

kao stalno zaštitne, ti. kao šume koje neposredno štite ile,

te mogu biti posečene samo, u slučajevima дет ц 97 zakona.

U našoj državi ima 185 bujičnih područja sa 1200 opasnih bujica. Ima ih u svima banovinama, naročito, u Dalmaciji, Crnoj,

Gori, Južnoj Srb' ji i predelima oko“ Vranja i Pirota — dakle u obešumljenim krajevima.