Народно благостање

| 6, септембар 1933.

doći do san:ranja žitne krize ıi svetu. Londonski sporazum je u duhu francuskih predloga Londonskoj monetarnoj i ekonomskoj konferenciji, naime, da se privredna kriza može lečiti međunarodnim ugovorima međ proizvođačma (kao što je slučaj sa šećerom, kalajem td.). G. N. pak veli da to nije lek. Na protiv:

„Jedini put da se reši žitni problem je preorijentacija u privrednoj politici država. Neophodno je potrebno da države napuste kobnu politiku privredne autarhije, da iskreno porade na međunarodnoj privrednoj saradnji. Samo je ovo put da se iziđe iz dosadanjeg haosa i nedaća u koje je svet zapao.”

Koliko reči toliko netačnosti! Pre svega nijedan svetski

stručnjak nije oglasio — a naročito ne na Londonskoj konterenciji — politiku visokog protekcionizma, — koja vodi u au-

tarhiju — Као jedini uzrok svetske privredne depresije. Potsećamo čitaoce na „program sfručnjaka Društva naroda za Lon-= donsku konferenciju”. Tamo je {rgovinska politika označena samo kao jedan od uzroka i to sporednijih.

Drugo, — i to je mnogo važnije, — profekcion.stička politika u svetu nije u opšte uzrok krizi žita. Hiperprodukcija, kao uzrok krize žita, došla je ne usled carinskih prepreka, več usled mehaniziranja i motorniziranja. U periodi 1909/1913 god. proizvedeno je u prekookeanskim zemljama 307,000.000 kvintala žita, a u periodi 1925/1930 prosečno 450,000.000. To je povećanje za 143,000.000 kvintala, odnosno za 46%. Na suprot tome proizvodnja evropskih zemalja, međ koje spada najveći deo protekcionističkih država, ostala je u toj periodi nepromenjena. Ceo višak proizvodnje došao je dakle od prekookeanskih zemaija, koje ne vode carinsku politiku za žito — niti bi im ona Što угеdela, jer su one izvozne zemlje. Sletstveno zaključak je sasvim proftivan onom, koji je postavio g. N., naime da bi obrt u trgovinskoj politici u smislu inteziliciranja privredne saradnje država najmanje pomogao žitu. Možda bi se nešto malo smanjila proizvodnja protekcionističkih zemalja u Evropi, ali bi mnogo više ona poskočila u agrarnim zemljama, te bi žitni problem ušao u fazu katastrofe. Na protiv, Londonski pakt je jedini put za rešenje žitne krize, jer on nameće smanjenje onim zemljama, koje su najviše povećale proizvodnju. To je pravo i najizvodljivije.

Kad čovek uzme pero da piše o jednom pitanju, onda treba da zna njegove osnovne elemente, sve i ako misli da za vođenje trgovine žitom ne mora sve to da zna

G. Raša Milošević u jednoj izjavi, štampanoj u Politici, pokrenuo je pitanje Srpskog brodarskog društva. Glavni razlog teškoćama društva g. Milošević nalazi u nejednakoj tarifi pošto je država u mogućnosti da nedovoljan prihod dopunjuje budžetskim sretstvima. Na osnovu toga zg. Milošević veli: „U konkurentskoj borbi doferali smo doile da najčešće radimo bez ikakve koristi...” I da bi se izišlo iz ovakvog stanja predlaže tri alternativna rešenja: 1) da država jednostavno ofkupi plovni park Srpskog brodarskog društva; 2) da Srpskom brodarskom društvu preda svoj park; 3) da od Srpskog brodarskog društva i Rečne plovidbe stvori jedno društvo, koje bi predala privatnoj inicijativi zadržavajući za sebe majoritet akcija.

Po našem mišljenju Srpsko brodarsko društvo i uopšte privatno brodarstvo nije pitanje za sebe. Ono je samo deo jednog krupnog problema, naime pitanja odnosa državnih preduzeća, čija je delatnost zasnovana na principima slobodne Rkonkurencije, prema privatnim preduzećima. Ovo. pitanje sačinjavaju: rudnici, šume, banke, fabrike šećera, brodarstvo itd. U koliko se ističe, potreba njegova rešavanja, a mi mislimo da je već sazrelo, ono mora biti rešeno u celini. Na ovo pitanje mi ćemo se vratiti uskoro. :

Prema zvaničnom saopštenju Ministar saobraćaja odo-

Pitanje Stpskog brodarskog društva

DOO i

НАРОДНО БЛАРОСТАЊЕ

Страна 585

brio je kartel za šleparski posao između Direkcije rečne р1оvidbe i Srpskog brodarskog društva. Ovo je svakako jedan od načina za rešenje gornjeg problema. Sa mnogo više lakoće on bi se mogao primeniti na ostale privredne grane.

AI i OPE E Ia

једна фабрика шећера из унутрашњости била је осу ђена од једне бановинске

жавању путева управе, а та осуда потврђена раљавванавенненнзвазроваиааа Ба На од Министарства грађевина, да плати 5342.—– динара на име прекомерног искоришћавања државног пута довозом шећерне репе, коју је она куповала од сељака на железничкој станици, Она је поднела жалбу Државном Савету аргументишући је чињеницом, да је она репу куповала франко железничка станица и да она у опште не може да буде одговорна за прекомерно искоришћавање државног пута, па макар оно и постојало.

један случај неправилне примене закона 0 одр-

У својој одлуци Државни Савет је ослободио фабрику шећера од плаћања горње оштете и уједно дао образложењке у погледу прекомерног искоришћавања државних путева. Узрочник прекомерног искоришћавања пута није била фабрика, јер је она тек после куповине репе на станици постала њен власник, него сељаци, који су је својим возилима довозили на станицу због предаје. Али ни сељаци нису дужни да плате тај допринос, јер превози пољопривредних производа са околних земљишта путем, који води до жељезничке станице, не могу се сматрати прекомерним искоришћавањем тих путева. Све су то нормални превози, за које је наплаћено искоришћавање пута у 06лику државних и самоуправних приреза земљарини за искоришћавање путева. За то искоришћавање доприноси и фабрика у сблику разних приреза приликом плаћања својих пореза и ако превозе врши само железницом. Ванредне накнаде за прекомерно искоришћавање путева закон предвиђа, али овај случај не спада у законски предвиђене. У колико се накнада тражи и наплати она може служити једино за покриће расхода преко потребних редовних расхода за одржа-. вање путева при нормалном искоришћавању, а нипошто као ванредан невезан приход.

Горња је одлука од нарочите важности, јер у колико би решење Министарства грађевина било потврђено, претстављало би преседан за разна ванредна оптерећења са стране самоупрвних тела за искоришћавање путева премда се у облику разних приреза непосредним порезима држава обештећује за искоришћавање путева.

Секретаријат Удружења војвођанских банака у Новом Саду упозорује у свом извештају од 29. пр. м. на неке неисправности приликом наплаћивања непосредних пореза. Наиме разне пореске управе врше принудну наплату пореза и. на основу оних пореских разреза, који су на основу жалбе пореског 06везника промењени или поништени од управних судова, Министарства финансија или Државног савета. Писмени приговори, које порески обвезници подносе пореским властима због овог поступка на основу Уредбе о осигурању, принудној наплати и ненаплативости пореза, прилажући и решења о промени или поништењу разреза од горњих власти, одбијају се са мотивацијом да жалба не задржава наплату пореза. Овај послупак пореских власти био би законски кад би жалбени поступак још трајао. Али кад је по жалби донето решење онда је једино оно меродавно за наплату пореза. Сви претходни акти који се односе на тај предмет постају беспредметни, јер ново решење надлежне жалбене

Теправилна примена поргских закона

"власти дерогира сва стара решења и порески органи у ко-